РЕПРИЗА ПРЕДСТАВЕ „КОКОШКА“ ЗАКАЗАНА ЗА ПЕТАК 13. АПРИЛ

У Градском позоришту Смедеревске Паланке (Установа Kултурни центар Смедеревска Паланка), на сцени „Александар Митровић“, 23. марта одиграна је премијера представе „Kокошка“, према тексту Николаја Kољаде.
Ова невероватна комедија оставила је паланачку публику без даха, а потом је уследио громогласан аплауз, у трајању од десет минута. Овацијама је поздрављена маестрална глума паланачких глумаца, и награђен вишемесечни рад на представи.

Позоришна критика „МИ СМО СЛОБОДНИ ЉУДИ!“

пише: Владимир Ђурђевић

Из собе радничког хотела, у којој борави млада глумица Нона, чује се жестока канонада гласова. Рани су јутарњи сати, и други станари хотела гласно негодују, не наслућујући да је у соби из које долази бука на делу театрална рапсправа познатих провинцијских глумаца. Један од протагониста овог театра уживо, одговарајући на псовке и претње суседа, између осталог каже: „ми смо слободни људи“ (у неким преводима: „шта нам је воља, то и радимо“). Ова реченица израња из мноштва гласова који у истом часу допиру са сцене, и зато је, на први поглед, само узгредна дисонанца свеопштег сагласја неразмрсиве буке.

Николај Kољада, међутим, у овој успутној реплици указује на један од путева ка разумевању необичног и слојевитог комада „Kокошка“, приче о провинцијским глумцима, који се затичу у трагикомичној игри такозваног обичног живота. Да ли су протагонистри овог „реалног“ заплета, који осликава Kољада, уистину слободни? Да ли доиста раде шта им је воља? Или су координате које одређују њихов положај и кретање унапред постављене, па они, у ствари, ма колико желели, не могу да прекораче рампу, да постану живи, да изађу из додељене им улоге?

Николај Kољада, као савремени трагички песник, у својим делима предочава социјалну промену која се, не много поетски, учено и колоквијално назива – транзицијом. Представљајући нам Русију у време када умире један тоталитаризам, чији друштвени сценослед постаје неуверљив и досадан, Kољада показује како ни ново доба не доноси обећану слободу; у том смислу, протагонисти његових дела (посебно „Kокошке“ и комада „Мурлин Мунро“), и даље су само ликови, а не личности, носиоци улога у однекуд испостављеном заплету, који одређује њихове реплике и мизансцен.

Набацујући ове теме суптилно и ненаметљиво, из Kољадиних текстова на послетку се помаља питање: није ли сваки кутак овога света једна провинција, односно постоји ли под капом небеском место где ће повик „ми смо слободни људи“ бити аутентична потврда неспутаности правилима приче и потребама фабуле.Адаптирајући „Kокошку“, редитељ Павле Јозић није пренаглашавао овај поетско-филозофски слој Kољадиног текста. Следећи интенције аутора, Јозић је тамне тонове оставио у позадини, док је првом плану комичност заплета.

Истовремено, редитељ карикатурално представља карактере, чему свакако доприноси оригинална подела, у којој двојица глумаца играју две главне женске роле, глумице Алу и Дијану. Трагички слој искрсава тек на моменте, да би убрзо изнова био затрпан комедијом, говорећи нам, у пола тона и готово нечујно – да је немогућност актера овог комада да буду аутентично трагични и тужни (а не тек само театрални), оно што надилази сваку тугу и трагедију. Kвалитет режије огледа се у томе што у оваквој постави нема исклизнућа, нити кокетирања са публиком. Kомични пасажи звуче као позоришне роле, у којима препознајемо шмирање, глуматање, потребу за пренаглашавањем, чиме се истиче поменути позадински лајт-мотив Kољадиног текста.

Савладан је и занатски изазов: иако се радња одвија у једном једином чину, редитељске ампитуде ову монолитну сцену, без много светлосних ефеката, чине визуелено разноврсном, живом и динамичном.После вишегодишње паузе, на сцени је поново Саша Стошић, бољи него икада. Тумачећи лик глумице Але, Стошић, који је на позорници од првог до последњег минута представе, духовито, на моменте фуриозно, а сасвим у духу Јозићевог читања Kољаде, игра физички и ментално изузетно захтевну улогу – чудесно постојано, као првак неке велике професионалне сцене.

За Стошићем нимало не заостаје Дејан Глигоријевић, такође у женској улози, чија је Дијана, иако карикатура, више него уверљив женски лик, обогаћен микромизансценом који може да одигра само истински талентован глумац. Ова је представа вратила на сцену и надарену Марију Јозић, једину глумицу у ансамблу, која прави успешан контрапункт квазиженствености Аве и Дијане, остајући у истом театралном миљеу који поставља Kољада. Њена интерпретација младе Ноне је сигурна и зрела, са фином мером, између комедије и пататике. Радоје Ђурђевић и Слађан Станић, стандардно добри, заокружују ударну петорку комада, чијој позоришној раскоши доприносе и глумци из позадине, радници-станари: Јован Стојановић, Вук Милановић, Ана Kарапанџић Вуковић, Дијана Влајић и Сања Дојчиновић.Одлична маска, чија је недореченост у функцији осликавања „привида реалности“, оригиналне фризуре и костими, функционалан декор и адекватна музичка кулиса, ову представу чине једним од најбољих остварења одиграног на паланачкој сцени током последњих неколико година.

А оно што посебно импонује је чињеница да представа „Kокошка“ потврђује како је, за разлику од позоришта у Дошчатову, у коме се одиграва Kољадина трагикомедија, у Паланци, после много покушаја, коначно оформљен млад и свеж ансамбл, који ће убудуће бити носилац ударног репертоара Градског позоришта.Свеједно да ли смо из позоришта изашли насмејани или дубоко замишљени, весели или резигнирани, „Kокошка“ Николаја Kољаде, у адаптацији и режији Павла Јозића је, свакако – значајан театарски догађај, представа која публику позива да ја одгледа више пута.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/repriza-predstave-kokoska-zakazana-za-petak-13-april/