СЕЋАЊЕ НА ЏЕНИС ЏОПЛИН

 

19. јануара, на Богојављање, сада већ далеке 1943. г. рођен је један, ако не најбољи, а оно свакако најинтересантнији женски вокал што га је изнедрио рок блуз. Благо храпави, топао и моћан глас разара сазвежђе туге и бола и сједињује се са пркосом против моћи уштогљених фигура њеног времена, на тренутак леди крв у венама, а затим ненаметљивом Богомданом топлином опушта мисли и сече најтврдокорнији метал, као дијамант, што је она уистину и била. У две речи: Џенис Џоплин.

Лако ћете пронаћи на интернету податке о овој, све, само не срећној девојци, на јутјубу одслушати све нумере у њеној краткотрајној, али богатој дискографској продукцији, но то није тема овог текста. Свакако је било много пријемчивљивијих блуз женских вокала, али тешко да је иједна жена из себе такве тонове испуштала, право из срца у друга срца. Сваки тон је поезија за себе, сваки звук њеног гласа као небески додир пара срце, право из душе ка вечности… Више него лако разумљиво, а да не морате знати ни реч енглеског, музика њеног гласа вас сама води кроз све неистражене тихе и мрачне дубине људског постојања.

Далеко од тога да је била лепа, још даље да је била непорочна… Замислите све пороке које можете замислити и Џенис је у њима, али тај глас који на крцкавом винилу буди све страсти овог света, он одзвања попут прапораца у дугим снежним зимским ноћима. Тај кратки опус што га је оставила дубоко је урезан у поетици свакодневне перцепције сваког људског бића које жели ходати као човек. Једноставно, била је допадљива у свом свом несавршенству, мала и неугледна, али дивља, сама и несхваћена од већине, но њен глас… Обележио је једну епоху праћену са свим тегобама тзв. модерног друштва, тог истог миљеа осликаног крвавим ратовима свакодневнице кроз сјај тамних дуката и продатих душа за неколико сребрњака. Била је мала, али моћна, кратко је трајала, као флеш, али је урезала дубок траг у људској култури, у баштини музике, и као што њен последњи албум носи назив Бисер, то је и постала, не сачекавши да испуни ни трећу деценију свог постојања под сводовима којим, мање више без остављеног трага, корачамо ми смртници. Бесмртан глас је био њена водиља кроз пределе људске осаме и похлепе, који је бистрио мутну воду, као звонки тон надања у неко боље недосањано јутро које њој никада сванути неће.

Џенис је била ватра, горела је јако и моћно, далеко је добацивала светлост њеног гласа у тмини њеног живљења. Ипак, мрак је био јачи, бржи и гушћи, суровији и некако увек леден у свом настојању да угаси пламен… Али жишка увек тиња у оку веселе девојчице што у кутку тамног ока суза налази свој пут… Та нежна патња провлачи се сво време кроз њен глас, покрет и тихи врисак. То је њен тестамент…

4. октобра 1970.године и последњи комад њеног срца (piece of my heart) утишао је ветар, свећа догорела и анђели се поклонили исконској диви кроз сиве облаке поноса одлазећег живота.

П. С. Овај текст није намењен Џенисовим поклоницима, нити онима који преферирају ка блузу, већ је жеља да свим младим нараштајима послужи као позив да, макар на трен, оставе свој мобилни телефон, таблет или лаптоп… Покушају да
узму неку драгу књигу и пусте Џенис Џоплин. Може и преко јутјуба. .. Осетиће блаженство у чулима… Децо, пробајте, што да не… Немате шта изгубити што већ имали нисте… Салуте.

М. Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/secanje-na-dzenis-dzoplin/