СЛОБОДАН ТОДОРОВИЋ-ТОКИ: ИНДИ МИНДИ ШАЈЕ-ПАЈЕ

Зaмислите, из данашњег видокруга кафића у каменој улици, како је пре педесет година наличила наша варош. Охооо! Тежак задатак. Море, и за оне што памте збивља пре рођења. Наш народ је склон заборављу, јер памћењу не треба, као ни жени, увек веровати. Дакле, како то бејаше пре пола века? Ди ме нађе? – манџука Паланчерос. Бого мој благи, шта би, тек, било да се приупитамо за раније здравље?
Пре него што се, ничим изазван, увалио у варошки мелем, међ намирисане госпе, панађур овдашњи је деценијама био на заравни до реке Јасенице. „Идемо на Рудине“, викала су деца у обрадовању за мекикама. На том саборовању је добошар обзнанио смрт великог Кнеза.
– Јес’-друшкане! Све је то тачно, ал’ вашарлије се, за првину, згрувале преко пута касарне. Ту, на тој ледини, је био вашар. Циркузани фрљају шарене лоптице и показују мишиће. Једна се, пајзи саде, свукла у гаћице, истерала, јооој, сисе, ‘‘беш је, па се развикала, бајаги призива публику: ња, њаа, њааа, а један сељак ће да проманџука процеђено, кроз рупу од зуба крњака: „Ал се размркала, ћер јом брезобразну“.
Кафане су биле посебна радодашност. Багремови стубови пободени у јасенички зем, одозго крпеж, што не пропушта дажд, а около, у широко слово „П“, наваљени снопови од шаше. Тазевина! Да не ‘укће промаја. Предња страна отворена скроз. Зија у вашар. Скрозира! Испод шатре за опијање, је ли, српског мозговља дугачки, низ ред, астали. Са обе стране дрвендекасте пешачке клупе.
– Ту ти је, бралице мој, била битка ко ће први да заседне, и то, леђима окренут зиду од шашљике. Не мож’ да се навалиш, ал лепши је видик, а на вашару ти се никад не зна куј може да те усрећи. Авааај! Која варошијанска давалица? Бо’ме и сеоска дукатара. Још како!
Однекуд заудара рогачаст мирис марве.
На волујским колима продају се сеоска радила.
Кмет Мика, начелник, и судија Воја, еде, на рубу пажње веселих ракијашких братољуба, ‘алапљиво кркају мекике. Слажууу! Да не поверејуш? Терааај! Коштало-штакоштало. За нешто више од једног сата, може бити фртаљ, истерали човеку близу двеста прженија. Еј, у комадима! Препечено тесто им завалило стомаке унапред, а мекикар, трљајући паре о закоровљену чекињаву браду, цакли од еспапског задовољства.
– Фала вам, браћо, за мене је вашар завршен!
Уз све и свја требало би овај свечарник, дан првенац, докрајичити, а где је сутра и, јооој, прекосутра?
Рабаџије су вазда биле посебно надарена сорта. Да ли због тога што другују с коњима, или због лајавог кмеза варошких газдарица, што им, зна се, гладили, је л, извољевала, ђаво би га знао? Чаршија их, углавном, препознавала по веома грубим шалама. На ивици људске нормале. Њихови згодовници нису били у винкли. То је, бре, било да се овансебиш. Инди минди шаја-паје!
Као по декрету, са државног висја, сви се здели за исти астал. Окренули леђа зиду. Чокањи лете ко снег „опанчар“. Д’ увиђе у опанак. Малко фали да утрче у пун кас. Наличило им је да из далека чују чактар клепет. Предводник ударио у лупњаву. Најављује долазак. Али, еве ти га, није оно што су мислили. Клопотар иде напред, о рамену му један бакрач, о другом други, у левој руци држи мањи. Дрвеном кутлачом, по зидовима, удара; тупе, бупе, тупе… За њим жена и чопор деца. Рабаџије удариле у, ихај, ракијави смеј. Добацују које шта. Омаловажавају занатлију, а бакрачари су, у то време, били веома цењени.
Не знам каква да си „курварица“, ако немаш квалитетан бакрач, јанија не бива. Сад, један решио да се истакне, па навалио са грдобама и не уме да се заустави. Циганин га моли, ко брата, да се мане његове фамилије, јок, овај се дере. Чује га Краљица Марија и Пети коњички пук. Преко пута. „Гррррррр… гррр… гррр“!
Предводник, поцрнео ко ‘ладан мртвак, зажмирио на једно закрвављено око – Моја душа јес’ циганска, ал поштена! У живот те љубим, паз’ шта ти причам. Ој да ме запамтиш. Сам’ одом! – и продужи пут у базар.
У мрак, гррр-рабаџија објашњава колегама како мора, на кратко, да испрегне. Часком ће, до куће, ту, на ободу вашаришта, да положи коњу и кравама. Одмах се враћа. „Дугове не…е…не признајем! Нисам вам ја, хик, од понедељка“ – мрмља из несигурног хода.
Ноћ се заглибила у јесен.
Убрзо се вратио, гррр, човек. Није хтео да их помера, како би сео на старо место. Зарђало је заповедио:
– Ало, бре, померите се за једно место улево. Ја!
Пијанка се отегла до зева. У насађено зло доба, наћифлеисани бакрачар зађе иза снопова шаше и пошто је запамтио место где седи ругалица, размакне два снопа и, оп, ножем распара недужног човека, од плећке, па редом.
Црвено мрачје зинуло.
Инди минди шаја-паје!

Пише: Слободан Тодоровић – Токи

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/slobodan-todorovic-toki-indi-mindi-saje-paje/