СТАЗАМА СЛАВНИХ ПРЕДАКА-ОД ЗЕЈТИНЛИКА ДО КАЈМАКЧАЛАНА

 

Аутор текста: Наташа Миљевић

Аутор текста: Наташа Миљевић. На фотографији Драган Цветановић

,,Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати– Миле Медић, Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави 

,,Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине”— посвета Александра Карађорђевића на спомен капели-цркви на врху Пророк Илија где се налазе лобање мртвих српских војника, на Кајмакчалану

Прође 100 година од страшног и величанственог освајања Кајмакчалана, ,,Капије Слободе“ тадашње, а и садашње домовине – била сам почаствована позивом на трибину са промоцијом и пројекцијом филма ,,Стазама славних предака“, снимљеном о једном специфичном маршу мале групе од десет подвижника, кроз Грчку, под патронатом генерала Симовића, међу којима је био и наш суграђанин Драган Цветановић,  један од ходочасника, учесника тог марша дугог 137 км, од Зејтинлика до врха на преко 2,5 км н.в., где су наши велики преци поново угледали и љубили родну груду, заливши је крвљу од преко 5000 жртава, српских див-јунака како их и назва њихов вољени Краљ.baca2

Документарни филм од 30 минута направили су нишки новинари Драган Жика Стојановић, Милан Петковић и сниматељ Стевица Благојевић. У њему је обрађен историјски контекст битке на Кајмакчалану и начин на који је обележено  100 година од кључне битке у Првом светском рату.

Присутнима су се обратили учесници и организатори експедиције који су препешачили за четири дана 137 километара, од Зејтинлика до Кајмакчалана – у част славне српске војске!baca3

Председник Удружења ,,Стазама славних предака“ Милан Лапчевић рекао је да без поштовања славне прошлости, нема ни будућности нашег народа и указао да је велику подршку удружењу приликом свих досадашњих акција пружила Војска Србије, а пре свега генерал – потпуковник Милосав Симовић, командант копнене војске. О историјским аспектима Великог рата и битке на Кајмакчалану говорила је  др Божица Младеновић професорка департмана за историју  Филозофског факултета, врло надахнуто и емотивно, посебно у делу када је говорила о застави чувеног  Гвозденог пука коју су учесници овог драматичног марша добили од генерала Симовића да носе као обележје, током целог пута. О том, несаломивом, заиста гвозедном пуку, са седиштем у Нишу током ратова 1912-1918, може се рећи најбоље кроз следеће цитате тадашњих савременика, па чак и противника наших предака, ратника:

  1. Kаплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије у учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш о њима каже: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“.
  2. Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“
  3. Франше де Епере: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“

Страдање Српског народа и војске, у току Првог светског рата, имало је размере катастрофе. Церска битка, Колубарска битка, Албанска голгота, тифус, Крф, Плава гробница, Солунски фронт, Кајмакчалан, симболи су страдања једног народа који је жртвовао своју младост у  борби за слободу. У Првом светском рату Србија је изгубила, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. И све то је уложено у победоносни повратак српске војске и ослобађање земље – извор: http://www.novostidana.rs

Сама битка за освајање Кајмакчалана може се описати најбоље кроз следеће:

,,У новијој историји ратовања није забележено да је нека битка вођена на тој надморској висини, у суровим природним условима и по неприступачном терену, на врховима који ни у миру нису лако освојиви. На врху Кајмакчалан (који се још назива и Свети Илија) Бугари су били подигли три линије одбране, између којих се налазила бодљикава жица. Зато су веровали да је он неосвојив, па су овај свој бедем прозвали „Борисов град“. Срби су га прозвали „Капија слобoоде“.

„Око поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”… Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”оде“ јер их је туда водио пут у отаџбину.

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе са 2.521 m надморске висине, на граници Републике Македоније према Грчкој (Мариово). Сачињен је од гнајса и гранита, а познат је као поприште најжешћих борби на Солунском фронту током Првог свјетског рата 1918. године. На њему је подигнута спомен капела где се налази и урна, у којој је (било) сахрањено срце доктора Арчибалда Рајса, заветовано његовој вољеној Србији.baca4

Мада су борбе на Кајмакчалану биле изузетно сурове, српски војници до краја су сачували човечност. Према заробљеницима је поступано по свим ратним правилима, а сачувана су и бројна сведочанства која говоре о хуманом односу према њима. Тако у књизи „Солунци говоре” Михаило Ђурић наводи казивање војника Михаила Жунића: „Наш војник је узјахао свога коња, а заробљеног војника пустио испред себе. Но тек што су прошли коју стотину метара наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: ’Убиј ме, братко, молим те, убиј ме. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам, не могу даље. Прежали један метак.’ Није могао то да учини наш војник. Није могао да убије заробљеника. Сјахао је, са тешком муком подигао заробљеног наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице…” – извор: 

Спомен-костурница

На Кајмакчалану је после Првог светског рата подигнута капела са спомен-костурницом. На њој је била уклесана и посвета краља Александра „Мојим див јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде, као вечни станари на прагу отаџбине.” Поред ове костурнице у околини Кајмакчалана има још гробаља српских војника, мада већина њих почива на гробљу Зејтинлик у Солуну.По жељи доктора Арчибалда Рајса у ову капелу (умро је и сахрањен у Београду) пренета је и урна са његовим срцем. Нажалост, током Другог светског рата бугарски војници однели су урну и оштетили спомен-ко стурницу – извор: https://sr.wikipedia.org/sr /Освајање_Кајмакчалана

Председник Републике Српске Милорад Додик и председник Србије Томислав Николић присуствовали су обележавању стогодишњице на самом Кајмакчалану, заједно са учесницима марша, након чега су положили венце и на Српском војничком гробљу у Битољу

Кајмакчаланска битка

Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије. Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије године дана раније.

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра, тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.

Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320, односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

            У Дому војске у Нишу затекли смо постављену и изложбу, посвећену углавном војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, касније начелнику Врховне команде, српском и југословенском војводи. У брижљиво сачињеној поставци,  могли смо се још једном уверити у величину овог великог ратника и човека, кроз бројне фотографије, одличја, ордење, свечане униформе, захвалнице и грамате које је за живота добио за невероватне заслуге у извојевању слободе, нарочито од краљевске породице.  Део поставке може се видети на фотографијама. Његов трагични крај говори још више о жртви и величини овог човека у већ дубокој старости од 87 година, када је страдао од ,,нових власти“, почетком 1945.г., носећи свечану војводску униформу као симбол опредељења и принципа којима је часно служио читав живот и баш због тога. Немци га током целог Другог светског рата нису дирали, имајући дубоко поштовање према таквом великом војнику. За њега је Арчибалд Рајс рекао следеће: „Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.”

Слушајући зато на овој трибини и надахнути говор нашег суграђанина, Драгана Баће Цветановића, једног од десет учесника овог марша дивљења и поштовања, стазама не само славних див-јунака, већ људи кова несаломивог, старог, скромног, а опет задивљујућег…- наших предака, помислила сам како је тај марш био оно што су његови учесници једино сада могли да дају као своју жртву њима – за њихово много, наше барем мало – њима, који нам слободу донеше…како је  у свом подухвату био праћен својом породицом, супругом и сином и како бољу лекцију, не само историјску, већ и националну и верску, својој деци није могао дати. Хвала му, у њихово и наше име.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/stazama-slavnih-predaka-od-zejtinlika-do-kajmakcalana/