СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ. 21. МАРТ

Светски дан поезије обележава се 21. марта сваке године, а под заштитом је УНЕСЦО – а.

Поезија кроз историју

Поезија је једна од најстаријих и најраширенијих умјетности.У почетку је била стопљена с музиком од које се (барем то вреди за Западни свет), већ у класично доба почела одвајати. Изгубљени музички ритам заменила је властитим језичким ритмом. Управо ритмична употреба језика најјасније је разликује од прозе, другога великога књижевног рода. Много је поезије потекло из давних времена, чиме се ставља нагласак на трајне аспекте поетског изражавања без обзира на време или културу.
У египатским хијероглифским натписима из 2600 пр. Хр. пронађена је поезија ( очито је да су биле песме, иако се сачувао само текст без музике) која нам је и данас блиска: ламентације, оде, елегије, химне. Многе песме повезане су с религијом (што можемо пронаћи и у песмама Сумерана, Асираца, Хетита и Јевреја), што подржава тезу да се корени поезије могу пронаћи у заједничком изразу, да је у почетку можда имала форму плеса религиознога карактера. Плесни ритам могао се означити не само пљескањем, топтањем ногу те ритмичним повицима него и певањем или интонирањем речи.
Песма је постала претходник поезије и инструменталне музике. Песме за вријеме рада (такођер пронађене у натписима у египатском гробу), успаванке, песме уз игру те друге песме које прате ритмичку активност вероватно су се развиле негде истовремено с религиозним песмама.
Kао што најранији примери поезије показују, ритуални корени поезије врло рано су се проширили. Нису све песме постојале само за практичну сврху умиривања богова, олакшавања смера душевног путовања након смрти, осигуравања резултата борбе или утицаја на природне феномене.
Најраније наративне песме или епови причају митове о стварању и о боговима, док касније говоре о животима боголиких хероја, а још касније баве се животима историјских личности, од вавилонског мита о постанку света и Гилгамеша до Хомерове Илијаде и Одисеје , од индијске Рамајане и Махабхарате до средњевековне француске Песме о Роланду и англосаксонског Беоwулфа .

Многе песме нестале су кроз векове, било зато што су постојале само у усменој традицији или стога што је јако много рукописа уништено. Неки су рукописи уништени временом, неки крађом из библиотека и центара учења, а неки као у случају велике грчке песникиње Сапфо, због богомољства. Током хришћанске ере њене песме биле су спаљене те се сачувало само неких 700 редака који су остали сачувани само због тога што су се налазили у неосуђеним антологијама или су били цитирани од других, чија су дела преживјела или зато што су Египћани замотавали мумије у папирус на којем су њени стихови били написани. Од неких грчких писаца остала су само имена, али ни ретка поезије. Ближе садашњости, староенглески еп Беоwулф , најважнија поема за англосаксонску традицију, постоји само у једном рукопису; па и од века енглеске алитеративне поезије преостало је само пет сачуваних рукописа. Изум штампарије у 15. веку врло је унапредио шансе да књига преживи, а технолошки напредак у 20.веку. чини могућим сачувати сваку написану реч.

Што је поезија?Где и кад је поезија? укратко; како и зашто поезија?
Kао сто казе прича,поезија не настаје од неког вишка енергије,ма како била химнична.Поезија настаје од нужде,од тога да нешто у свету надокнади,да спаси свет од неког битног губитка,од НЕљубави,од пропасти…да,то је њен месијански чин, сама она је месијанска,спаситељска.И то је њено – зато.
Тај и такав зато,донекле одређује и нацин њеног јављања,њено – како.Поезија се јавља као *сила* коју онај који је изговара не може предвидети,не може је унапред знати;диктира је ситуација,није стварана,вец је *готова*,а песник,односно инструмент њезина јављања,није ниста друго до ли спремност да то и буде,инсрумент.Све остало није његов посао.

На почетку смо рекли да је поезија налик молитви,толико јаких вибрација да је њена интервенција страховито потребна,јер поезија је глас светског поретка у тренутку угрожености;надахнуће које се ослобађа из грча свеодржања.

Први песник,није случајно *пустињак*,човек тисине…јер само такав је у стању да се *изнајми*,као инструмент,битним звуковима.
Kад је угрожено гравитационо језгро света,љубав,поезија тад *силази* или *улази* у речи.

Тачка водиља сваком песнику је нека врста љубави.Kаква љубав? Љубав као везивно ткиво универзума,импулс животу који држи свет на окупу…држи на узди тркаце електроне,љуску атома…а љуску сваке ствари додаје њеној језгри и стара се да од људсковине не остане само љуска,…а код нас болује од свакојаких неправих јека,… она ипак не тражи узврата,ни потврде…не зна за остатак,не познаје узмак и крај.Нема предаје…
Знам зашто људи*певају*….због спасења:љубави,света,себе,нас,с вих,свега..Универзума…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/svetski-dan-poezije-21-mart/