(ВИДЕО) ПАЛАНАЧКИ КЊИЖЕВНИК ДРАГУТИН ПАУНИЋ ОБЈАВИО МОНОГРАФИЈУ О СТАРИМ СПОМЕНИЦИМА

Новинар, публициста, хроничар и књижевник из Смедеревске Паланке приљежно је у овом, за нашу културу јединственом штиву, обрадио старе споменике и некрополе растресене по ширем подручју Карађорђеве Јасенице, посматрајући их не само као обележја локалних сахранилишта, већ као аутентичан вид сеоског стваралаштва, својеврсну изложбу гробљанске пластике, али и ризницу важних података из народног живота.

„Документарни значај обавештајних гробљанских штива изузетна је и драгоцена карика у ланцу повезивања сеоске прошлости и садашњости. Аутентична је то хроника и сведочанство о присуству и порукама заувек ишчезлих генерација. Истовремено, нацртани, ишарани и ипсисани надгробни белези појединцима ће послужити и као буквар, за разгледање првих слика и срицање првих слова. Поникли у изразито патријархалном селу и свету, ослоњени на локалне прилике и традицију, каменоресци су испољавали ванредно осећање за истину – уклесивало се у камен само оно што се збило и догодило и било вредно памћења”, наводи Паунић.

Посебну пажњу аутор је посветио епитафима где су рађање и умирање, супротни и искључиви, заправо и те како условљени и поистовећени. Јер, у народном веровању, формираном на темељима у којима се прожимају хришћанство и паганство, превладавао је пантеистички однос између оностраног и овостраног. Надгробне поруке, попут „Умрех да се родим” и „Душа не мре” сведочео томе да се смрт не прихвата као коначан крај, она се обеснажује и о њој се више не прича с мржњом и одвратношћу већ с огољеном извесношћу. Таквом која ће бити уведена у народне обичаје и бити преиначена у пословице: „Што колевка не заљуља, то мотика не закопа”, „Ум за морем, смрт за вратом”, „Од смрти и пореза се не може утећи”…

А тамо где је, истиче Паунић, устребала права, ваљана реч, а није је било, кована је нова или тражена негдашња међу оним заборављеним или изгубљеним. „Заслугом полуписмених клесара тако је из народног изражавања и споразумевања спасено у страну одгурнуто језичко благо: ретко, питко, сликовито, јасно, надахнуто и, више од свега, поетски богато и звучно – песници и данас ’зајме’ са тих непресушних извора. Самим ти, удео ових нарочитих сељачких лексикографа у стварању, сакупљању и чувању старинских исказа и израза и њихова истрајност и постојаност на том стрпљивом послу од вишеструког су значаја и важности. Нажалост, још није у довољној мери истражен и сагледан пробирљив и осетљив слух каменорезаца у формирању нациоалног језика”, истиче аутор „Међаша неба и земље”.

Богато илустрована и врхунски опремљена монографија (фотографије, дизајн и графичку опрему потписује Звонимир Сеги) упућује и на развој ликовних особина надгробних обележја од најстаријег до данашњег доба, при томе откривајући да се орнаментика заправо никада не истиче изнад основне равни камена. Другим речима, ако се изузму мраморни споменици који су у јасенички крај донети из Студенице у 17. веку, оригинални локални гробљаши одреда немају скулптуралне украсе у пуној пластици. Истовремено, ти су се украси кретали у границама укуса оновременог становништва, па се, од релативно примитивне и сиромашне плиткорељефне орнаментике, током минулих столећа ликовни садржај на надгробним белезима постепено развијао да би се у другој половини 19. века дошло до најлепших примера каменорезачке уметности уопште.

Драгутин Паунић се у свом истраживању старих споменика и некропола посветио и мајданима, из којих се вадио камен за гробљанска обележја – од белог и жутог кречњака и пешчара до финозрнастог мермера са Венчаца. Важно поглавље монографије је и прича о крсту, који је у сеоској гробљанској култури сматран основним декоративним мотивом („под њим је у иловачи налазио вечни спокој и мир”). При томе је аутор акценат ставио на историјски ликовни развој тог мотива од једноструких и једноликих крстова до сложенијих и развијенијих композиција, попут оних са представом Исуса Христа и распећа. На крају, важан аспект проучавања била је и употреба боје, с обзиром на то да разбијање сивог тона мајданског камена почиње већ у позном средњем веку: „Уметност касног средњег века сва пламти у неумереностима колорита. (…) гробови су личили на камење прекривено шареним тканинама живих боја”, цитира Паунић чувеног историчара уметности Светозара Радојчића.

Финале „Међаша неба и земље” је, разумљиво, посвећено њиховом пропадању – што због утицаја природе, а још више због људског нехата. „Ођедном су ови споменици постали сметња и људи су их насилно из лежишта чупали и бацали у врзине, или, пак, маљевима разбијали у крломке. Гажење, рушење и пустошење последњих остатака заборављених некропола, пред затвореним очима света, траје непрестано и само је питање тренутка када ће нестати и њихов последњи траг. Једни њиховим истребљењем обезбеђују оранице; други добијају камену грађу за изградњу кућа, стаја, бињекташа; трећи од тврдог гробљанског кремењака праве жрвњеве, тоцила, брусеве које продају по пијацама и вашарима. А мртви се нису могли супротставити живима”, наводи Паунић, упозоривши да су многи смртовни белези завазда нестали, неповратно односећи и најлепше примере гробљанске ћирилице.

Дневник

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/video-palanacki-knjizevnik-dragutin-paunic-objavio-monografiju-o-starim-spomenicima/