ЗЕМАЉСКИ ДАНИ ТЕКУ-ПИШЕ НЕМАЊА ДЕВИЋ

Некако килаво кренуо дан. Нагомилало се неког посла, обавеза, решавам то у ходу. Отишао до банке да платим рачуне… много негативне енергије на једном месту. Један шалтер, пуно захтевних странака, све то само варничи… одох у архив, незавршена посла. У архиву нова мука – нису ми издвојили грађу. А још у петак рекли да јесу. Дежурна у читаоници слеже раменима… дођите сутра… Ништа, ајд’ ти синко лагано кући, данас ти није дан за излажење међу људе. Код Себиљске чесме седе, већ уполовачени пићем, београдски клошари. То су први насмејани људи које видим данас.

-Миле, је л’ имаш нешто ситно?!
-Биће. Смешкам се и прилазим им. Вадим из џепа изгужваних 30 динара и пружам.
-Ух, љубим ти душу. Фала ти ко брату.

Али, лик брке који ми се смеши од некуд ми је познат. Питам га да ли можда није радио у Политици, тамо, пре неких десетак година. Неубедљиво клима главом, а на моје питање коју је рубрику покривао, каже “ма оне зајебанције… не знам како се беше то звало“. Афоризми, сатира? “То, то!“, као потврђује.

Одлазим својим путем. Мислим о том човеку. Могао бих се заклети да га се сећам из времена кад сам као студент одлазио у Политику, сарађивао на неким фељтонима и безуспешно покушавао да за њих и неку сићу пишем колумну. Ма, то је он! Новинар који је висио у Шуматовцу и хранио и појио клошаре. Он је, сећам га се и из Циклотронаца, помагао и краља клошара Владу Трбовића. Владу, сина једног од првих људи престоничке полиције, који је одавно, можда још 1980-их, искасапио љубав свог живота пошто ју је затекао са љубавником, и који је по изласку са дугогодишње робије распродао све што је имао и све потрошио на карте и пиће, знали су сви који би, намером или случајем, навратили до Политике и Шуматовца, или се ту тек у пролазу нашли. Спавао је на плочнику испред и ту се, како је био решио, до последњих дана сатирао алкохолом. Своју љубав изгледа да никад није преболео; недавно је преминуо у једном београдском прихватилишту. Миле Црногорац! Тако се звао новинар који је свакодневно помагао и Владу и друге клошаре. Сећам се тог огромног човека и његовог храпавог гласа, обично из сусрета у лифту. То мора да је он! Био је стално са њима, али откуд сад да је и он међу бексућницима код чесме? Враћам се назад. Дочекује ме опет са осмехом.

-Миле Црногорац?
-Јесте, али ја нисам Црногорац, ја сам одрастао на овој калдрми, 60 година сам ту. А иначе сам из Невесиња. Знаш где је Невесиње? Оданде ти је онај глумац Глоговац. Или беше из Требиња?! Не знам, ал он много воли клошаре и увек нам помогне, зеза се са нама. И онај… Гордан. А одакле ти мене знаш?
-Из Политике, још кад сам као клинац тамо долазио.
-Па је л радиш тамо?
-Не радим, ја сам историчар.
-Аууу, историчар, мораш са нама да седнеш овде!

Друг му је отишао; у црквеној народној кухињи, у Старатељству у Француској улици, сад деле топле оброке. Он неће да стоји у реду са тим јадницима, како рече, нервира га то. Питам га је ли за бурек. Некако смркнуто, климну главом, мада дода да и није много гладан…

После пар минута, Миле и ја седели смо скупа и штрбали још врео бурек са сиром. Био је сувише замашћен, загореле доње коре, са неким ситним киселкастим сиром који су тек где-где посули. Миле ми каже да он није прави клошар, има свој ранч у Овчи, има и стан, али навикао је на старо друштво, па онда и сад дође код њих и проведу скупа, на клупи, и по неколико дана. Зезају се, жицкају се, причају… пију. И смеју се, топлије и више него многи од нас који у односу на њих све имамо. Миле има пензију од 28.700 динара, а то му није довољно за пристојан живот и онда воли да и то мало подели са онима који немају баш ништа. Недавно је, каже, код Битефа покренуо неку акцију “да се помогне Циганчићима са улице“ – и као клошар приложио 100 евра! Вратило му се, каже, десетоструко, јер су га људи препознавали са ТВ прилога и доносили му паре, којима је он, до последње банке, чашћавао друге злосрећнике из околине. Причамо, надугачко и нашироко, док поред нас пролазе трамваји и пешаци и гледају нас зачуђено, чак некако више презриво него сажаљиво. Миле понеком од њих добаци какву фору, али ретко ко се насмеје…

-Какав је ово град?
-Никакав. Све надрндани људи, неке бесне жене, неки компјутераши, јебо им ја матер… Ми се овде боље дружимо од њих. Они су само у телефонима и лаптоповима, ту нема другарства, нема ничега. Кад си ти последњи пут овако седео с другом и јео бурек и зајебавао се?
Миле буде овде по неколико дана, па оде кући, окупа се, среди, једе, проведе недељу са женом, па онда опет, изнова. Врата његовог дома отворена су и за друге његове сапатнике, да се ту уреде и преспавају у топлом, по неколико дана, док се не снађу. Приче београдских клошара подсећају на оне Толстојеве речи, да је свака срећна породица иста – а свака несрећна, несрећна на свој начин. Њихове приче су тужне, али прошаране досеткама и црним хумором, у којима нико од њих не сажаљева себе. Недавно им је на клупи преминуо друг, један од последњих старих београдских клошара, познат само као Шиптар. Сад се из мензе враћа и Милетов друг. Он је избеглица из Али-пашиног поља код Сарајева. Недавно је изашао из затвора. Још изговара мекано оно Ћ: “Какав ти је то ћетник на књизи?“ Нуди ме цигаретама.

-Па је л бих ја смео некад вама да донесем ракију?
-Него шта!’- одговарају у глас.
-Ако не знаш шта је прави благослов, ти донеси флашу ракије овде. То ниси видео ни код бабе на селу, ни у цркви, ниједан поп не уме тако да те благослови. И никог не можеш толко да обрадујеш!

Поједосмо у сласт и онај бурек. Чини ми се, никад ми слађи и није био. Миле је последње мрвице бацао гугуткама које су се сјатиле око нас. Тек кад је дао и последњу, замотао је масни папир и бацио га у канту. Један голуб му је онда слетео на патику и дуго га гледао у очи.

“Видиш, ово је срећа“, рећи ће Миле. Стискао ми је руку и опет ме озарено погледао. “Наврати и ти понекад овде. Не треба ништа да доносиш, ал да причамо о историји. И да се добро припремиш, немој да се брукаш пред овим академским светом…“, додао је, смешећи се, мој нови пријатељ.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/zemaljski-dani-teku-pise-nemanja-devic/

1 comment

    • Lale on 27/12/2017 at 20:37

    E gospodo politicari palanacki kada dadoste ime ulici po Jozefu Sulcu ovog malog trebali ste da pitate jel taj postojao ili ne.Ali gde cete vi da pitate tamo nekog malog istoricara pa valjda vi bolje znate nego on.Nemanja sve mi vise licis na svog dedu.Ziv bio

Komentari su onemogućeni.