Свети Стефан Лазаревић, касније Деспот српски по Косовском боју, беше једно од седморо чеда светих родитеља – у народу познатих као цар Лазар и царица Милица, рођен у освит судбоносних дешавања по земљу Србију, окружену тада, крајем XIV века са свих страна непријатељима, а на путу великом Османлијском царству које се незадрживо упутило у освајање хришћанских територија на живописном Балкану, сталној мети и разних других освајача – Угара, Хуна, Млетака, па на крају и Турака…
По оцу Хребељановић, по мајци Немањић, од рода јуначког, светитељског и краљевског, са крвљу Стефана Немање, Светог Саве и свих светих Немањића потом, Стефан је задобио врхунско хришћанско васпитање једног краљевића, али и ратника и монаха уједно, какво се само на дворовима средњег века могло задобити. Све ово, у минијатури, али само по обиму, не и суштини, управо се огледа у једној од најлепших песама наше књижевности тог доба – Слову љубве или Речи љубави.
Деспот Стефан Лазаревић
Слово љубве
Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље“.
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: „Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске“.
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу“.
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана“!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.
Написана као врста поеме у прози, у акростиху, где свако почетно слово строфе представља једно од слова наслова, па их тако и има укупно десет, највише по форми подсећа на апостолске посланице које у Новом Завету можемо наћи као врсту поучних писама, у којима се свети апостол Павле обраћао разним црквама установљеним по Малој Азији по Распећу и Васкрсењу Христовом. Свакако да је основу образовања Деспота Стефана управо и чинила потка заснована на Старом и Новом Завету које он често и цитира у овој предивној песми љубави. Иако писана у драматичном времену, усред великих преврата у Србији, Стефанове борбе да заједно са мајком Милицом, после изгубљеног Боја на Косову, одржи целовитост земље, тактизирајући и са околним суседима, а преговарајући са Турцима, патећи за рођеном сестром Оливером заточеном код турског султана, борећи се са жељама брата Вука и сестрића Ђурађа Бранковића да распарчају Србију, ова песма говори о љубави и помирењу, односно великој жељи за миром. Не можемо са сигурношћу тврдити коме је насловљена, јер је то и остало недоречено, али се може претпоставити да се ради највероватније о Вуку Лазаревићу по два детаља – очигледно је посвећена мушкарцу и цитира се старозветни сукоб Каина и Авеља, рођене браће, као што су Стефан и Вук и били, у завади, која се у првом случају завршила братоубиством, а у овом, трагичним турским погубљењем Вуковим.
Слово љубве је упркос свим овим околностима у којима је писана једна дивна, скоро ренесансна ода љубави и радости, ода лепоти природе, љубави према брату али и према Богу, љубави и чулне и духовне, од овога и онога света. То је позив на покајање, и своје и братовљево, на милост и повратак у доба детињства када су, будући блиски по годинама, морали бити блиски и по срцу и души. То је и нада у милост Божју, у моћну руку Промисла која ће их опет спојити, јер им је крв једна, иста. То је и вапај брата који плаче над чудним токовима жеље за влашћу и жеље за очувањем Србије које су их и раздвојиле, све у једном… у овој краткој, али великом љубављу преплављеној песми, једном од суштинских и најбољих кратких дела наше средњовековне књижевности.
Тело Деспота Стефана Лазаревића – Светог Стефана, сада почива у манастиру Копорин, на само пар километара од нас, а Слово љубве, извезено позлатом, можемо видети у припрати манастирске цркве њему посвећене, повремено изложено, као вечни помен љубави једног великог владара, светитеља и ратника.
„… Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас…
… Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН“
(Илустрације – фотографије цркве манастира Копорин које сам урадила у сепија техници, као и Народне енциклопедије из 1928.г. и руског псалтира, оба у власништву моје породице)
Текст и фото Наташа Миљевић
