Сваког месеца након што Републички завод за статистику саопшти податке о просечној републичкој плати и зарадама по локалним самоуправама, велики број радника буде затечен цифром која се исказује као њихова просечна зарада, уз тврдњу да толико плату немају ни сну.
Међутим, када се погледа даља статистика зарада, види се да у Србији, без обзира на то што се радници који раде за минималац или без њега у томе не проналазе, има велики број оних чија су примања већа од 45.000 динара, што је отприлике просечна републичка плата. Тако плату између 45.000 и 65.000 има 281.376 запослених, ону од 65.000 до 85.000 њих 153.840, док од 85.000 до 110.000 динара месечно прима 85.752 запослених. Између 110.000 и 150.000 динара месечно прима 57.806 запослених, а више од 150.000 њих 44.821. Управо ти који примају просечну зараду и већу од ње заправо „подижу” републички просек у којем нестају они који или не примају плату или примају минималац.
Уколико се пак погледа ко има велике плате у Србији које доприносе томе да и укупан просек зарада буде далеко већи од онога што обичан радник прима, види се да реч углавном о саветницима, програмерима, консултантима, менаyерима… Тако су прошлог месеца највећу плату – 155.327 – имали запослени у области управљачке делатности и саветовања, а нешто мање од њих – 155.215 динара – примили су запослени у ваздушном саобраћају. Добре зараде имају и запослени у услужним делатностима у рударству – 147.153 динара, док програмери и консултанти зарађују 147.106 динара.
Просечна јунска зарада у пољопривреди, шумарству и рибарству била је 39.003, у рударству – али они који раде на експлоатацији угља – 74.419, у прерађивачкој индустрији 44.952 динара. Но, у прерађивачкој индустрији највише зарађују запослени у производњи кокса и деривата нафте – 105.528 динара месечно, а запослени у производњи дуванских производа 102.879.
За разлику од њих, запослени у услугама смештаја и исхране прошлог месеца у просеку су имали 27.935 динара, а туристички радници свега 20.461 динара, што је неколико хиљада динара мање и од минималца.
Како статистика не раздваја оне који „једу само месо” од оних којима остаје „само купус”, произлази да просечне плате у Србији расту. То што се највећи део радника не проналази и не уклапа у просечне зараде у својој општини не значи да оне нису толике и да не постоји одређени број запослених који прима не само просек него и много више од тога. Проблем је у томе што су радничке зараде – а синдикати тврде да чак 400.000 запослених месечно прима минималац – мале, без обзира на то да ли раде у државном или приватном сектору.
