Дана 4. јула 1983. године, у центру Влашког Дола у општини Смедеревска Паланка, пресечена је врпца и свечано је откривен споменик палим ратницима у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, и у Другом светском рату. На плочама на споменику су исписана имена погинулих из Влашког Дола.
Тог топлог јулског дана ’83. године, на великој бини у центру села, уприличеној на свечаности поводом откривања споменика „Kамени цвет слободе“, Горан Анђелковић, тада ђак Основне школе „Радомир Лазић“ у Азањи и мештанин Влашког Дола, а сада професор на Географском факултету Универзитета у Београду, рецитовао је песму Танасија Младеновића „Ноћ пред полазак“. На самој свечаности било је пуно људи, поносних на своју прошлост, а са погледом упртим у будућност.
„Kамени цвет слободе“ краси центар Влашког Дола већ 40 година, и „памти“ многа дешавања у овом паланачком селу и догађаје прилагођене друштвеним променама који су се током скоро пола века дешавале. А, било је много промена које по свом карактеру изражавају управо суштину друштвених и свих осталих промена које су се десиле, или су у току.
Од свог откривања 4. јула 1983. године, на врху споменика „Kамени цвет слободе“ налазила се црвена звезда петокрака. Судбина те петокраке није била лака, и нажалост није имала изгледа да ту остане ни као део историјског наслеђа, а да не кажемо као симбол борбе народа за слободу. Данас те петокраке нема на врху „Kаменог цвета слободе“, али и те како и даље има проблема непостојања критичке културе сећања, која би настојала да покаже узроке и обрасце разноврсних потреба прошлости.
Kонтинуирана традиција би подразумевала неговање вредности које је афирмисала свака генерација, а ту спада и однос према споменицима које је неко некада саградио, било да је жеља била да се сачува сећање на борце погинуле у ратовима из прошлости, или да се створи култно идеолошко место.
У Србији, генерално, многи воле да праве радикални дисконтинуитет, и кроз историју, нове власти су увек тежиле да селективно прикажу догађаје из прошлости, па и да их у потпуности прекроје, као да историја почиње од њих. То се види, пре свега, у односу према споменицима из времена комунизма, који су, нарочито током ратова деведесетих, широм бивше СФРЈ, скрнављени и рушени. Парадоксално је да, док све земље настоје да покажу у најбољем светлу своје учешће у антифашистичком покрету, и тако буду део напредног света, земље са простора бивше Југославије као да се устручавају, јер је антифашистичка традиција у овом случају нераздвојно повезана са партизанским покретом.
То је много дужи проблем од Другог светског рата и датира од времена када је династија Kарађорђевић заменила Обреновиће. После првог чина смене, што је било убиство краља, почела је друга фаза, која је подразумевала једно рушење већег броја објеката и споменика, који су подсећали на претходну династију. Са сваком озбиљном променом власти у Србији се мора, чини се, фалсификовати или макар избрисати део националне историје. Наша невоља је у томе што ми и данас као друштво укидамо неке слике из прошлости и при томе измишљамо неке нове традиције.
Ако желимо да сачувамо барем мало достојанства и стекнемо прилику да разумемо будућност, морамо ту политичку праксу уништавања сећања да прекинемо.
Зато млади мештани Влашког Дола окупљени у Удружењу за очување сеоске традиције „Влашкодолски супретак”, поручују да више никада неће бити скрнављења овог вредног уметничког остварења, те да ће простор око самог споменика увек бити уређен и никада се неће претворити у сметлиште (историје).
Др мед. Милан С. Матејић
Танасије Младеновић – НОЋ ПРЕД ПОЛАЗАK
У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје понајлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња
нове буне жар.
Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем, јасен ме поздравља
шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више,
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету –
људи који са мном
пате, гину, мру.
Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа своје руке беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.
Одлазим… И никад,
никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишииу проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних –
кроз тишину дана ил тишину ноћи!
Kао младо вино,
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени –
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће
умирити више!
5. јула 1941.
