Jedan od veoma interesantnih bendova koji su zaiskrili pod
okriljem novog talasa početkom osamdesetih godina prošlog stoleća, a
koji su svoju originalnost pretočili kroz par veoma zanimljivih albuma,
te su uz Pankrte i Laibach, bili nosilac ne samo rok muzike sa
slovenačkog prostora bivše nam domovine, nego i mnogo šire na
itekako vrućem Jugoslovenskom tržištu, svakako je mariborska grupa
Lačni Franz.
Bend je počeo sa radom 1979. godine, a ranih osamdesetih godina
privukao je pažnju, pre svega raznovrsnom svirkom, snimio 13
studijskih albuma, ali je pravio i velike prekide u svom radu. U
medjuvremenu bend je svirao poprilično sve i svašta, u njihovim
numerama ima gotovo svega. Od slovenačkog folka, džeza, bluza, roka,
pa sve do panka. Medjutim, u svom tom raznovrsnom znalačkom
baratanju raznom muzikom, isticao se, pre svega, frontmen grupe,
Zoran Predin, i to svojim naglašenim poetskim stvaralaštvom, tekstovi
su mu jaki, angažovani i prodorni. Od lokalnih storija, do lične intime, a
sve to i kroz jak politički poticaj, osećalo se to buntovništvo, nekada
više, nekada manje prikriveno, ali je uvek lebdeo taj jaz izmedju njega i
aktuelnih zbivanja u sociološko-kulturološkom smislu. Svojim lirskim
pristupom Predin je obogatio sadržaj numera kroz veliku dozu cinizma,
ironično spajajući aktuelne teme, ponekad i sa osetnom varijantom
blagog humora. Definitivno on nije imao Bog zna kakve vokalne
sposobnosti, ali je pristupom, a pre svega nekom urodjenom ležernošću,
lako uspostavljao kontakt sa publikom. Jeste uglavnom pevao na svom
maternjem, slovenačkom, jeziku, ali se sasvim razumelo ono što je želeo
reći. A i ono što je prikrio, nije kazao, ali izmedju stihova lebdi taj ukus
otpora, ta čistoća misli i elegantna, ali surovo dočaravajuća, elegijska
stvarnost oblikovana starim posrnućima u novom ruhu.
Zoran Predin je izdao gotovo duplo više solo albuma nego sa
bendom, nastupao je samostalno, ali i sa takvim bardovima muzike kao
što su Arsen Dedić i Bora Djordjević. No, uvek je prva pomisao bila baš
na Lačni Franz i njihov opus. Ime benda je lako prevodljivo i znači
Gladni Franc. A on je bio gladan svega, od ljubavi do slobode misaonog
izražavanja. A izmedju mu se dešavao stvarni život.
Zoran Predin je rešio da bend okonča svoje postojanje do kraja ove
godine, koncertima širom bivše SFRJ. Misli da je vreme da se isključivo
posveti solo karijeri, bez da ga prati senka Gladnog Franca. Svakako će
to biti nemoguća misija, jer gde god da nastupa solo, za sve starije
generacije on će uvek biti ex Lačni Franz. Od toga je nemoguće sakriti
se, kao što je teško prikriti poetu u njemu samom.
I tako, Lačni Franz u podmladjenom sastavu sa svojim osnivačem
i vodjom benda, održao je koncert i u Smederevu. Sasvim ležerno, bez
pompe, kako se samo ljudi sigurni u sebe, svoj stav i delo, mogu uzneti
na onaj nenametljiv način, a da opet imaju još šta da kažu, prikažu ili
rasvetle do krajnih granica. Skromno, ali sa više nego ostavljenim
poetskim utiskom kroz retrospektivu benda.
Ne Mi Dihat Za Ovratnik, Čakaj me, Vaterpolist i ostale numere iz
višedecenijskog opusa benda redjaju se u nizu, bude neka stara sećanja,
otvaraju nostalgične misli, ne postoji jezička barijera, lako je za razumeti
ako se to želi. Izistinski. Ta lažna prepreka nemuštosti kod lakonskog
odgovora da se ne shvata sve ono što nije na maternjem jeziku, odavno
nije prisutno kod ljudi dobre volje, onih koji prihvataju svet onakav
kakav jeste, ali i u nerazumu izmedju grlatih vikara i skromnosti
unutrašnje molitve, zna se na čijoj su strani, na strani istine, bez lica,
naličja i poderanih ružnih misli. Uživa se u svakom Predinovom stihu,
razvučenim akustičnim bluz tonovima, sve to na skromnoj sceni, ali
upriličenoj baš za takve dogadjaje.
A kada se svetla pogase, kada utihne muzika i zaneme vokali,
ostaje samo blago zujanje iz ozvučenja, lagani hod izmedju sedišta do
izlaza u ranu jesenju noć. Blag šum vetra i pomešani osećaj da se
prisustvovalo jednom rastanku sa maestrom za ranjive duše svih poeta
koji odavno nisu medju nama, liriku optočenu emocijama gradskih
pločnika i ukusima vanile za nekoliko života. Mrak razbijaju svetiljke i
zvezde iznad nas. Gospodstveno, sa mesecom ili bez njega, nije više
toliko ni važno, ali Lačni Franz je imao svoj put čime da obasja. Tmina
pred njim, nikada nije bila dostupna opcija za Zorana Predina. Još par
koraka na scenama do kraja kalendarske godine i bend ulazi u istoriju.
Možda će se nekada pisati o korenima muzike na ovim prostorima,
ljudima i njihovim malim ličnim pobedama i porazima u svetu arhaične
mržnje i umišljenih sukoba. Svaka mala lična pobeda je i trijumf svih
ljudi dobre volje. Naravno, sve to ako bude pameti, u suprotnom neće
imati ko da zabeleži…
