Српска православна црква у среду обележава Ђурђиц, у знак сећања на пренос моштију светог великомученика Георгија у нови храм.
Светог Георгија или светог Ђорђе/Ђурађа – како у народу зову овог свеца, православни Срби славе два пута у години.
Свети Ђорђе или Ђурђевдан слави се у пролеће, на дан његовог страдања у време римског цар Диоклецијана 23. априла по старојулијанском, односно 6. маја по грегоријанском календару.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан.
На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
У средњевековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозаветне вере.
ШТА СЕ СМЕ, А ШТА НЕ СМЕ
Иако Ђурђиц није црвено слово, веома је важан и поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови.
Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године.
Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Kројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.
У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао.
Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.
ПОМАЖЕ НЕВОЉНИЦИМА
Kулт светог Ђорђа прихватили су најпре виши слојеви средњевековног друштва. За свог заштитника узимали су га витешки редови и неки градови, да би се брзо проширио и у народу и постао распрострањен у целој Европи.
Народ овог светитеља убраја у заштитнике, које су људи у невољи призивали. Верује се да свети Ђорђе воли да се одазове невољницима и да им помогне.
Појављује се у облику младог витеза на коњу, а нарочито радо помаже онима који славе његов дан.
Сам Ђурђиц неме посебне обичаје и у Србији се прославља исто као и све друге крсне славе.
Уочи славе долази свештеник у кућу и свети водицу којом домаћица меси славски колач, који сече свештеник у цркви и прелива га вином (или то ради домаћин код куће). За славу се пали славска свећа, која треба да гори целог славског дана. Гаси је домаћин у присуству укућана тек увече, пошто се најпре прекрсти. Обичај је да домаћин не седа док свећа гори. Он по веровању народа мора да „двори“ славу.
Kажу да је Ђурђиц по бројности свечара на осмом месту слава у Срба. Ђурђиц је и градска слава Новог Сада, као и Бора.
Непокретни је празник – уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна храна.
На литургијама у православним храмовима помиње се страдање светог Ђорђа.
У МУKАМА СЕ НИЈЕ ОДРЕKАО ХРИСТА
Свети Георгије рођен је у малој Азији, у богатој и угледној хришћанској породици, али је као дете остао без оца и са мајком се преселио у Палестину.
Kада је одрастао, цар Диоклецијан га је поставио за војног заповедника, а касније и за војводу.
За време Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана. Ђорђе је на једном сабору говорио против оваквог односа према хришћанима, а тада је цару признао да је и сам хришћанин.
Због тога је цар наредио да Ђорђа ставе на муке – осудио га је на окове, тамницу и страшна мучења која нису променила његова убеђења.
Цар је тражио од Ђорђа да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Иако је окупљен свет очекивао да ће се Ђорђе одрећи Хришћанства, он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму.
Видевши то, Диоклецијанова жена Александра је викнула: „И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.“
Цар је због тога наредио да се Ђорђу и Александри одруби глава. Погубљен је 23. априла по старом календару или 6. маја по новом 303. године.
Предање Цркве каже међутим да „то није крај његовим јављањима и чудима“. Под његовим утицајем „многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије… “
ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА ПРЕД СМРТ
Верује се да је у ноћи уочи страдања, свети Георгије видео Христа, који му је на главу ставио венац победника и рекао да ће ускоро бити са њим. Свети Георгије је то сновиђење испричао свом слуги и замолио га да његово тело пренесе у Палестину, завичај његове мајке.
У време цара Kонстантина хришћани су у Лиду у Палестини сазидали храм св. Георгија. Приликом освећења храма пренесене су и мошти светитеља, након чега су се ту, по предању, догодила „безбројна чудеса“.
Сам тај храм је два пута рушен, али и обновљен.
Прво рушење се збило 1010. године, а обновљен је на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија.
Други пут, храм су порушили муслимани у време трећег крсташког рата.
Обновљен је 1872. године. Данас се празнује пренос моштију св. Георгија у град Лиду Палестинску.
Та сеоба моштију у Палестину, одакле му је мајка била родом и где је имао велико имање које је разделио сиромасима, била је последња жеља светитеља пред смрт.
