Uz svo piskaranje u vezi muzičkih ostvarenja, likova koji su iznedrili
ista, protkanih i kroz raznorazne opise i prikaze novijih književnih dela,
za koje je moja malenkost smatrala da su vredna pažnje, trudio sam se
da uvek u prvi red istaknem ljubav, a uz nju ona prava, iskonska,
osećanja koja vladaju u ljudskom biću, ali na jedan suptilan način, za
nešto što je vredno borbe i krajnjeg ostvarenja kao zacrtanog smisla.
Voleti i biti voljen, ništa lakše, ali ništa i teže, sve zavisi od nametnute
situacije i ostalih prepreka koje se nadju na tom putu ljudskog
nesavršenstva. Od ljubavi treba razlikovati strast, libidnu težnju koja
kroz ishitrenost može biti okidač za mnoge stvari što čoveku, u nekim
normalnijim okolnostima, ne bi palo na pamet. Rad srca i glave nije lako
uvek uskladiti, razum i osećajnost ne preovladjuju uvek.
Jedan od onih songova koji udaraju na prvi ton, prvi dodir i slušanje, je
numera nastala pre tačno 50 godina – Killing Me Softly (With His
Song), odnosno Ubija Me Nežno (Svojom Pesmom). Mnogi su je
izvodjači obradjivali sa većim ili manjim uspehom, no meni je
odvajkada najprisnija bila izvedba Roberte Flek. Već sledeće godine ista
se našla na singlu, te bila nosilac na albumu pomenute soul pevačice koji
je 1973. godine osvojio nagradu Gremi za gramofonsku ploču godine i
najbolju žensku pop vokalnu izvedbu za singl, a autori iste, Norman
Gimbel i Čarls Foks (Charles Fox), osvojili su Gremi za pesmu godine.
Bol je spevan kroz život, blago otkidajući sve nežnosti kroz vreme koje
lagano, no sigurno, ubija dušu. Robertin prekrasan glas, tonovi klavira
koji, kao da su nošeni na snežnim pahuljicama, prosto listaju reči niz
grlo, taj najveći mogući duhovni opijat – reč! Možda su njeni bluz-soul
nastupi bili depresivni, ali kvalitet njenog glasa, songovi koje je sa
izuzetnom lakoćom izvodila, ostavili su traga u muzici sedamdesetih
godina prošlog stoleća. Ako hoćemo pravo, gde ćete veće depresije od
izvedbi Sade (Šade), ali je sve to na vrhunskom nivou.
Roberta Flek ostaće upamćena u muzičkom svetu baš po Killing Me
Softly (With His Song), Ubija Me Nežno (Svojom Pesmom). Nesporno
je da je numera namenjena visokim vokalima, izdašna za pevanje (za
onoga ko zna i hoće) i da omogućava raspevavanje u tih pet minuta, ali i
to treba naglasiti da su pomenutu numeru mnogi izvodjači izvodili na
svojim nastupima.
U numeri je satkan sav onaj okršaj koji se vodi duboko na ljudskim
skalama duševnosti, onaj ranjivi filing koji trčkara za životom, i gde se
stranac okušava u očima osobe pogodjene pesmom neznanca, kao da
iščitava sva ona pisma koja su nekada upućena voljenoj osobi. Taj
kratak, usputni dodir, samo na trenutak zatočen u srcu usamljene žene,
kao da priča ceo njen život kroz samo par reči iznesenih kroz pesmu.
Ona bi mu rekla da prestane da peva, boli je saznanje da je pogodjena
stihovima više no što može podneti razlokani smešak u namešteni osmeh
niz čije obraze klizi suza, ona stara izdajica ženske ljubavi.
Veličina ljubavi, kao i tuge, ne meri se rečima, neprespavanim noćima i
tihim uzdisajima jeda na praznom jastuku i hladnoj postelji, već
pogledom u užareni trak sunca, onda kada srce ledi i vatre sve gasnu u
očima, ali ostaje onaj plamičak kao poslednji ostatak zgaženih emocija
od strane nabujalih godina koji dogoreva na nadi za neko bolje sutra,
neki drugačiji dan i tišu noć.
Magični napitak ljubavi, prosut po zvezdanoj prašini prvog sumraka,
najbolje je opisala jedna moja prijateljica u već ozbiljnim godinama,
zaprepastivši me rečenicom da bi ona zbog ljubavi ubila za voljenu
osobu. Uvek sam se trudio da, iako ne odobravam mnoge postupke,
pokušam da barem razumem druge u njihovom nastojanju da preteraju
život, ali ovaj put sam bio teško zatečen. Duboka ćutnja i pogled u
prazno bio je moj odgovor. Nakon toga, setio sam se Roberte Flek i
njene ubistvene numere izvedene na specifičan, bolan, način. I eto…
Miodrag Marković
