Postoje osobe, neiskristalisanog profila, kojima u svom
autarhičnom okruženju sopstvenih devastiranih misli i ogulelih pokušaja
da drugima nametnu stav bez ikakvog argumentovanog pokrića, sve
smeta. Nervira ih dečja graja, smeta im zvuk automobila, preglasna
komšijska muzika, škrpipa vrata na tudjim stanovima, mirisi kroz
zajedničke hodnike, jeftini parfemi, slučajni dodiri u prevozu, pogledi
okasnelih prolaznika.
Pritužuju se na loš vazduh koji udišu, nervira ih
previše topla ili hladna prostorija, klima na poslu koja nije bakteriološki
dezinfikovana svakog meseca, pogotovo preko leta, smeta im i vlastiti
bat koraka preko neočišćenih ulica u kojima je utkan stari, dobri,
zvečeći, makadam. Uglavnom, ta kocka nije ispred njih, ona je, na
žalost, u glavi sročena, u nekakvom bahatom, busadžijskom maniru. Ista
im samo služi da pokrpe snove u kojima, nisu stvorili priliku da uživaju.
Unutrašnji jed uvek im je jači, brži i natresitiji, no misao koju tvore pre
nego što im sklizne preko usana.
Opisana nervoza i te kako se reflektuje kroz oskudna muzička
izdanja, tako da i nekadašnji bendovi i muzičari njihovi, sa umanjenim
trudom i još manjim zalaganjem, izdaju raznorazna retrospektivna
izdanja, pretapajući čas analogni zvuk u digitalni, čas obrnuto, samo se
doda par sličica i to je to. Kada se krug zatvori, onda se ide od početka,
zavrti se novi rulet, pa šta ispadne. Uglavnom, kao i uvek, samo Kuća
dobija. Svi moji nesuvisli pokušaji da doprem do novih ideja, drugačijih
muzičkih postavki i zaraznih tekstova, samo su me još više odaljavali od
istih, te ono malo želje što je izbijalo iz mene samog, svedoše do
minimalističkog podsticaja.
Onda se pojave borci za demokratiju, ljudska, životinjska prava, a
na spisku, kao po difoltu, izrone i ženska prava. Ne, nije samo povodom
osmomartovskog praznika, gde većina poklonika i ne zna čemu i zbog
čega se obeležava, ne i slavi. Sam prizvuk pomenutih prava, odnosno
priznanje istih, stvara zaštitni sloj od bilo kakve halabuke, neimune na
dodvoravanje i podaništvo svake vrste. Na koncu svakog verbalnog
smiraja ide zahtev za davanje većih prava lepšem i nežnijem polu.
Naravno da svi lako shvate sve, a prava je stvar da se nijedna prava, niti
bilo šta u životu, ne donosi na srebrnom poslužavniku, no se za ista uvek
mora izboriti.
Jedan od bendova koji je tačno pre četrdeset godina na svoj način
ušao u tu borbu, bio tek jedna od suza koja je oticala niz nesgledivi
vodeni tok, je riječki pop rok sastav Xenia (Ksenija). Strašni Vesnin
vokal, Robertova gitara, te ritam Marinka i Joška, iznedrio je izuzetan
album "Kad Nedjelja Prodje". Na istom se nalazi plejada singlova koja
se i danas vrti, u nedostatku svežijih, što ne reći i boljih, numera. Tu su
Iznanadi me, Vjetar u kosi, Ksenija i neprevazidjena Moja Prijateljica.
Sjajni ženski vokali praćeni tekstovima koji, i za današnje prilike, posle
četiri decenije, odišu savremenošću i borbom za ženski boljitak. Sve je
tu, na tako malom prostoru, ljubav, pokret, mladost, ali, i pre svega,
sloboda, čežnja za njom je nezasklopiva, kroz ceo album oseća se taj
ženski nemir, prkos i htenje da se bude svoja u sebi, ali i pred drugima.
Xenia će kasnije imati još jedan, više no pristojan album, ali je i
ovaj bio dovoljan da ostavi traga u toj nemarnoj svetskoj probi
relativizacije odnosa izmedju, ne samo polova, nego i odredjenih
društvenih, produbljenih, a neiscrpno nerešivih problema, koji nemaju
veze sa godinama i bilo kojim dobom. Ne rešava problem jedan bend,
jedan album, ni milion osutih reči podrške niz onaj isti Vjetar u kosi
koga Xenia priželjukje, prazna podrška, bez da se ustavi sopstvena
čizma ka bespomoćnom biću koje je još zaljubljeno u vas, a ako i nije, a
još je tu, zapitajte se koliko ste doprineli tome vašom inertnošću i
nezainteresovanošću. Sve to stoji prikriveno na opisanom albumu,
gromko i jasno nudi rešenja koja odišu samostalnošću ženske osobe kao
bića dužnog za poštovanje, a ne samo privremeno voljenje, hvalisanje i
zaborav, takvo razaranje iz ljubavnog života ne zaslužuju.
Kad Nedjelja Prodje odiše zovom slobode, lepetom krila visoko u
vazduhu, željom za stavom da femina ima slobodno iskazanu reč, da ima
pravo da voli koga ona hoće i kada, da ima svoj krug bliskih prijatelja
kojih se nikada neće odreći i da je muškarci, ako je zaista ne samo žele,
nego i vole, moraju prihvatiti kao ravnopravnu i slobodno
iskazanu.Takav vapaj povremeno prelazi u ćutnju i nekakav nepotreban
stid, uzaludnost teško neizrečenih osećanja koji kad tad moraju
eskalirati.
Na kraju, zašto u naslovu ordiniraju Terazijske terme. Prosto, iste
ne postoje, Xenia je postojala u onom vremenu u kome je dala deo svog
bogatog muzičkog vokabulara. Za razliku od Terazijskih termi, u kojima
svrstavam sve one slabašne i slatkorečive, a koji samo deklarativno
podržavaju jednakost, slobodu i ravnopravnost žena u svim segmentima
društva, riječki bend ostavio je veliki zapis u malom vremenu. S toga,
volite svoje devojčice i žene, razumite ih i onda kada nisu u pravu, a
oprostite im i onda kada pogreše u svom naumu ili im je prejaka reč
proklizala sa usana. Muškarci, vi to sebi ne dozvolite.
Miodrag Marković
