Лазарева субота или Врбица је један од највеселијих хришћанских празника који се увек слави суботом у шестој недељи поста пред празник Цвети и празник Ускрс. Овај празник посвећен је сећању на васкрсење Лазара из Витиније кога је описао јеванђелист Лука, а кога је, како је записано у Јовановом Јеванђељу, васкрсао Исус Христ четири дана након смрти.
Врбове гранчице у цркву доносе деца суботом поподне да би биле освештане на сутрашњи празник Цвети. Гранчице врбе симболизујући палмине гране којима је Исус дочекан у Јерусалиму, а отуда потиче и назив за сам празник – Врбица. Венчићи и звончићи чувају се до наредне године за здравље и срећу. С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, верује се да на Лазареву суботу није добро играти и певати. Међутим, децу треба свечано обући и пустити их да се радују, играју и уживају у свом празнику са врбовим гранчицама у рукама, венчићима на главама и звончићима око врата. Врбица или Лазарева субота је дан када се бере цвеће. Беру се велики цветове да бисмо били лепи и крупни, дрен да бисмо били јаки, љубичица миришљави и привлачни, а врбове гранчице здрави и напредни.
Убрано цвеће не уноси се у кућу већ се оставља у дворишту у посуди са водом. Рано ујутру на празник Цвети цвеће се плете у венчиће којима се кити кућа, а водом у којој је цвеће стајало, умивају се сви укућани.
Лазарице
Лазарице су поворка младих, неудатих и лепо обучених девојака које окићене врбовим гранама иду од куће до куће и на Лазареву суботу певају лазаричке песме. То је прилика девојака да се покажу селу као одрасле и спремне за удају. Уколико то не учине три пута за редом, веровало се да ће бити несрећне. На овај начин девојке су чуване од преране удаје. Домаћини дочекују, поздрављају и дарују Лазарице. Пошто их домаћица дарује слаткишима или колачима, Лазарице одлазе да певају и играју испред друге куће и тако редом по целом селу.
„Играј, играј, Лазарке,
гола, боса, Циганке,
ова кућа богата,
има доста дуката,
и у тору овчице,
а у кући дечице…“
Kао и сам празник и Лазарице су се везивале за цара Лазара. Верује се да је поворку увео српски цар Лазар и да се од тада ова поворка одржава сваке године на његов имендан, Лазареву суботу. Лазарице су имале подељене улоге. Главне улоге су имале Лазар и Лазарица. Лазар је била девојка украшена цвећем, перјем и обучена у мушко одело са штапом у руци. Лазарица је носила свечану женску одећу, а лице јој је прекривала бела марама.
Прва Лазарица у поворци је била „Лазар“. Она је била најстарија девојка, а њу су пратиле млађе девојке и девојчице. Уз поворку је ишао и вођа који је бранио девојке од насртљивих младића. За свој наступ Лазарице су се спремале и по неколико недеља. Поворка Лазарица кретала је у рану зору. Лазарице иду од куће до куће. Пред сваком кућом Лазар и Лазарица играју, а остале девојке их прате песмом којом изражавају жеље за срећу, плодност и напредак куће и укућана. Песме су биле прилагођене одређеним приликама, одређеној кући, особи, девојци за удају, младенцима, детету, родном дрвету и слично. Веровало се да магијским путем и песмама Лазарице доносе срећу и растерују зле силе, нарочито змије које су у то доба године биле опасност.
„Бежи змија плазара,
Ето светог Лазара,
И он носи тавину,
Обиће ти главину“
Народ је веровао да Лазарице поседују посебне моћи, да та моћ може бити и опасна и зато су са Лазарицама поступали опрезно. Уколико би се догодило да Лазрицама укућани ускрате дарове, Лазарице су могле посебном песмом да пониште изречене жеље и укућане би задесило неко зло.
