У југоисточној Србији ова недеља носи и назив “завалита”, На Велики уторак се од давнина строго постило, што је значило да се једном у току дана окуси нешто сасвим мало попут воде или кафе. Зато данас не би ваљало јести чешће од једном, уколико поштујете традицију и обичаје.
Уколико једете, нека тај оброк буде што оскуднији и простији.
Ове недеље је и стока била изложена посту. Kарактеристично за ове дане је и то што се више не чује песма као у цветној недељи нити се играју кола.
Разлог је Исусово страдање, које ће се десити на Велики петак. У овим данима, се из истог разлога, људи посебно посвећују добрим делима.
Велики уторак је уторак Страсне седмице; својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака, Црква учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост, већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и Св. Андреј Критски.
Главна особеност часова овог дана, као и претодног и наредног, је у томе што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, и то тако што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Јовану из два пута, али само до почетка описа страдања Исуса Христа, тј. до речи: “Сада се прослави Син Човечији…” На тај начин током ова три дана (понедељак, уторак, среда) на свакоме од три часа – трећем, петом и деветом, бива по једно читање, што је укупно девет читања.
Код куће, дан се иначе проводи у миру и молитвама. Раде се само најнужнији послови. Ништа се не прославља и избегавају се сва весеља. Дан протиче у ишчекивању догађаја који су коначно остварење Господњег плана за спасење човека.
Господ наш Исус Христос говорио је овакве приче својим ученицима док је улазио у Јерусалим, пред своје страдање. Има и таквих прича које је Он упућивао Јудејцима. А причом о десет девојака Господ подстиче на милостињу, и уједно поучава све људе да спремно дочекају крај. Раније је Он много говорио ученицима о девствености и о ушкопљеницима. Девственост заслужује велико уважавање, јер је уистину велика, али да неко, чувајући једино ту врлину, не би занемаривао и друге, пре свих милостињу, којом светле светиљке девствености, свето Јеванђеље казује ову причу. Пет девојака назива оно мудрим зато што су девствености придодале обилно и скупоцено уље милостиње, а пет осталих назива лудим зато што нису имале одговарајућу милостињу, иако је и њих такође одликовала девственост. Оне су луде управо зато што су испунивши веће пренебрегле мање, и стога се ни по чему не разликују од блудница: блуднице је победило тело, а њих – иметак. Кад је пролазила ноћ овог живота, све те девојке задремаше и поспаше, тј. умреше, јер се овде под сном подразумева смрт. А усред њиховог сна, у поноћи, стаде вика, отворише се врата, и оне што су се снабделе обиљем уља уђоше са жеником, а луде, које нису узеле довољно уља, почеше да га траже кад се пробудише. Иако су хтеле, мудре нису могле да дају (лудима од свог уља) јер беше време за само улажење (тј. у брачне одаје), и зато им одговорише: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима, тј. сиромашнима, и купите. Али то није изводљиво, јер, због смрти, више није могуће. То несумњиво показује и Аврам: у причи о богаташу и убогом Лазару он говори: Они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу (Лк 16,26). И поред свега, луде девојке, које су дошле без светлости, вапију и ударају у врата: Господару, Господару! Отвори нам. Али сам Господ изговара онај страшни одговор: Одлазите, кажем вам, не познајем вас. Како ћете видети женика кад немате вино милостиње?
Богоносни оци су, дакле, ставили овде причу о десет девојака да би нас научили да увек будемо будни и спремни да истинитог Женика дочекамо с добрим делима и првенствено с милостињом, јер не знамо дан и час краја, баш као што нас Јосиф својим примером учи да задобијамо целомудреност, а смоква да увек доносимо духовни плод. Који испуни једно, чак веће, а друго, нарочито милостињу, занемари, тај неће ући са Христом у вечни починак, него ће се посрамљен вратити назад, јер ничег нема жалоснијег и срамнијег од девствености коју је победила страст према богатству.
Христос проповеда у Јерусалимском храму. Старешине јеврејске траже да га ухвате и убију.
Синаксар
Зашто спаваш, душо моја? Зашто губиш дане у бескорисним бригама? Зашто си заузета пролазним стварима? Последњи час је близу и ускоро се растајемо од овдашњих ствари. Док још има времена уразуми се и завапи: Сагреших Ти, Спасе мој, не посеци ме као бесплодну смокву већ се, Христе, из благоутробија Твога, сажали се на мене зовућег Те у страху. Не остави ме испред одаја Христових невеста!
Стога, Христе Жениче, уброј нас са мудрим девојкама и помилуј нас. Амин.
