Нико не зна како је Исус Христ изгледао и ко је заиста био. Ипак је постао главна фигура једне светске религије. Принцип историчара је јасан – морају постојати најмање два међусобно независна извора како би се установиле чињенице.
Први извор је Нови завет који говори о Исусовом разапињању на крст. Јасно је да су аутори били Исусови следбеници. Сигурно су се и они оријентисали према чињеницама, позивали се на усмене и писане изворе. Постоје и ванбиблијски историјски извори. Римско-јеврејски хроничар Јосиф Флавије пише о Исусовој судбини исто као и римски историчар Тацит. Дакле, са становишта историјске науке сматра се доказаним да је Исус постојао и да је разапет на крсту.
Kаменолом испод Цркве Светог Гроба као место на којем је разапет
Али где је Исус разапет? Јерусалим је пун места која подсећају на деловање Исуса, али многа од њих не могу да издрже историјску проверу. Црква Светог Гроба или Храм Васкрсења Христовог јесте интересантно место јер се веома рано ту налазила богомоља.
Археолози су испод цркве пронашли каменолом. У њему је остављано камење које је било неподесно за градњу и оно је временом формирало неку врсту брега. Римским окупаторима је он служио као место разапињања. Брежуљак се налазило пред градским капијама. Археолози претпостављају да је то место које се у Библији назива Голгота. У Цркви се све до данас види део брега и поштује се као место Христовог разапињања.
Kажњавања разапињањем – јасно су се чули крици
Из града су се добро видели крстови на узвишењу. Археолог Дитер Фивегер каже да су се чули крици умирућих људи. То је служило застрашивању. То је био староримски начин извршења смртне казне. Kлин се забијао кроз стопала и глежањ у дрво крста. На попречну греду су везиване руке. Често је овоме претходило јавно бичевање осуђеника и ношење крста до места погубљења. На крсту се умирало болно и дуго.
Разапињање у страху од критике?
У Јерусалиму је смртну казну разапињањем смео да изрекне само римски префект. Понције Пилат који је на једном пронађеном натпису назван „префектом Јудеје“ би према томе морао бити надлежан за изрицање пресуде. Она је била намењена политичким подстрекачима на немире.
Осим тога, Библија извештава да је пресуда мотивисана Исусовом критиком Храма и уносних послова на основу вере. Свештеници задужени за Храм су се уплашили да ће за време јеврејског паразника Пасхе, када је у граду било много људи, доћи до побуне. То сигурно није одговарало ни Римљанима.
Између године тридесете и тридесет четврте, Исус је умро пред капијама Јерусалима.
Христова смрт – рођење једне религије
А шта се онда догодило? Овде напуштамо подручје научно верификованог знања. Јеванђеља говоре о празном гробу из којег је Исус васкрсао трећег дана као и о томе да је сретао бројне људе. Они су поверовали да је жив.
Мора да се нешто заиста десило, па су Христови следбеници после његовог погубљења и даље веровали и то са новим жаром. То је био тренутак када се родила светска религија. Са веровањем у васкрсење Христово почиње и лична вера, сопствени доживљај.
