Ljudi su različiti. Odnavek su drugačiji jedni od drugih, kako u svom
najbližem okruženju, tako i u širem posmatranju. Imaju osobene navike, kulture su
im drugačije, sam način življenja je drugačiji, različito iskazuju oblike sreće,
zadovoljstva i bola. Konzumiranje hrane i pića im zavisi od podneblja gde žive,
naravno da se ne može zaboraviti ni pripadnost religiji, kao ni stepen obrazovanja.
Nekada takva različitost unapredjuje čoveka i narod kome se pripada, a nekada je
samo ćutnja dovoljna za prekor. No, ništa kao mržnja ne ujedinjuje ljude. Što je
šira, više zrači, što je jača, podgreva sve ciljeve radi kojih je i izrodjena. Što bi se
reklo, cilj opravdava sredstvo (Makijaveli, Vladalac 1532.g). Samo, da li je uvek
tako, ima i onih što se nikada neće složiti sa navedenim. I to sa pravom.
U istom trenutku se ne može biti svetac, lopov, ubica i prevarant. Ili možda i
može, uvek ima i takvih pokušaja. Jedan od takvih pokušaja da bude voljen i
prihvaćen od svih sa "prostora naših" je deseti, poslednji, studijski album Bijelog
Dugmeta – Ćiribibela. Ne zamarajte se puno, samo značenje nema smisleni
karakter, no u pesmici sa puno ritmova i dalmatinske klape Trogir koja je svoje
sjajne glasovne mogućnosti upriličila u jedan simpatičan antiratni hod. Te, već
odavno zaboravljene, 1988. godine, počeo je novi raskol medju narodima koji su
tvorili zajednicu u koju su se kleli preko četiri decenije. Samo deklarativno, što će
se ubrzo pokazati. Za ljubav je uvek neophodno dvoje učesnika, a ako ih ima šest,
sedam ili osam, već je strašno teško uklopiti iste u jedan sistem. Pokušao je
Bregović da izmiksa nacionalna osećanja u jedno tkivo, da ga i dalje sa
simpatijama promatraju od Triglava do Đevđelije, medjutim, iako je projekat
medijski žestoko podupiran, s ove pozicije gledano, nije prošao. Više razloga je za
to. Počev od nesuglasica u samom bendu, nepovoljne političke, a kasnije i
ekonomske situacije u zemlji, sve većeg narastanja nacionalizma svih boja i ukusa.
Ne bih zalazio u to da li je i samo Bijelo Dugme državni projekat bivše nam
domovine, ali je činjenica da se bend ugasio zajedno sa njom. Naravno da ne
računam kasnija tezgarenja pod istim imenom, obradama starih pesama u nešto
drugačijim aranžmanima i sličnim nadahnućima što lidera benda, što ostalih
članova Dugmeta.
Numere koje su odskočile u kvalitativnom smislu, a da nisu bili prepevi, ili
kompilacije da bi se dva naroda zadovoljili, su, po meni, samo Šta Ima Novo i
Nakon Svih Ovih Godina. O stradalničkim numerama, himnama i čežnji za
ostavljenom domovinom, ne bih ovom prilikom, iz prostog razloga što svaka ima
vrednost, ali samo zasebno. Miks u političke svrhe ih je ubio. Kao punokrvni
akater svih tadašnjih dešavanja, daje mi se za pravo da imam svoj stav.
Pored dve već pomenute numere, moram pohvaliti i sam dizajn albuma
(Edvard Hiks – Arka). Nojeva barka ipak nije mogla spasiti odumirajuću državu.
No, isto je bilo i sa Dugmetom, već sledeće godine bend se raspao, ne završivši
jugoslovensku turneju. Jednostavno Bregović je želeo ostati van svih dešavanja
kada je shvatio da se bivša zajednica na silu ne može održati, a da on više nije
kadar izvući nekog keca iz rukava i prilagoditi se novonastalim situacijama.
Nesporno je da se Đurđevdan i dan danas peva, kao i to da refren u numeri
Šta Ima Novo i te kako ima dodirnih tačaka sa Madoninom numerom Kao Molitva,
ali ko je od početka pratio Bregovićev rad mora biti svestan da je isti od starta
svoje karijere uzimao od drugih, mešao, dodavao, prepevavao, i to sve na jedan
suptilan, prikriven način. No, nemojte zaboraviti da tada nije bilo interneta, da
niste imali mogućnost da čujete mnoge dobre songove, odnosno da je bio sužen
krug mogućnosti dobavljanja muzičkih albuma, konkretno gramofonskih ploča, a
da bi ste nešto i kupili, morate pre toga i čuti.
Album Ćiribiribela je ostao nedorečen u svakom pogledu. Spoj naroda na
istom nije uspeo, prihvatano je samo ono što im je odgovaralo, druge kulture ih
nisu zanimale ni na koji način, nastavljena je autodestruktivnost na ovim
područjima, za muziku je sve manje bilo mesta, a izvodjači su se okretali isključivo
svojim matičnim republikama.
Prošlo je poprilično godina od izdanja Ćiribibele, trag jeste ostavljen, ali
samo kao jedan omaž odlazeće države. Naravno da niko tada nije sa sigurnošću
mogao pretpostaviti da će to biti poslednji album Dugmeta, da će se Bregović
okrenuti i nekoj drugačijoj vrsti muzike, ali je sve to ostalo na pustoj deskripciji
snova koji su temelj imali samo u nadi da se neće ništa promeniti. A promenilo se
sve što je do tada posedovalo jedan odredjeni koncept etičnosti socijalističkog
društva, stigla su nova vremena, neki drugi ljudi i neka druga muzika. Tu se
Bregović više nije tražio, odlučio je ići utabanim stazama solo karijere, sa
povremenim ispadima nostalgičnosti koja mu je omogućila finu zaradu od par
koncertnih delatnosti onog pravog Dugmeta. Ne želim staviti znak jednakosti
izmedju Dugmeta i SFRJ, svako je tu bio dobar na svoj način, ali i dovoljno loš da
sebi ne obezbedi budućnost.
Miodrag Marković
