Reći bilo šta, a ne zagaziti u duboku tminu vlastitih reči, povodom
nezabeležene tragedije, pokušati biti mudar i načitan da bi se uopšte mogao
monolog pretvoriti u besprizorni dijalog sa vremenom u kome se živi, nariče i
tuguje, samo je jedna nit u kosmosu bola koja povremeno sve nas dotakne, na
način na koji želimo da ga otisnemo u zaborav. No, priča je uvek ista, malo se
izmešaju akteri, dogadjaji i podneblja. A iza svega uvek, ali baš uvek, stoji niko
drugi, no čovek sam. Daleko zagledan u budućnost, nezainteresovan za prošlost,
jednostavno nema vremena za sadašnjost.
U poeziji ličnih padova i svetskih katastrofa, male životne priče neznanih
junaka prodju nezabeleženo. Ta strast de se sopstveni košmar pretvori u neki veseli
rijaliti nije ništa drugo, no bezlična igra misli. Neartikulisani vapaj mladog čoveka
zaluta u neka sivilna predgradja i tamo tavori sve dok ga vlasnik ne izvuče duboko
iz sebe i pusti niz vetar. Onda sva uzaludnost nadanja isplivaju na površinu, sav
očaj se prelomi u dušama malih stvorenja i otkine im se taj tračak snova, bez svetla
i tragova mesečevih zraka u duši. Duša je pokretač života, ono što android nikada
neće imati u svom bogatom skladištu podataka. Nijedan softver ne može izroditi
suzu, jed i patnju, kao što čovek živ može izgrešiti, voljno ili nevoljno, nije bitno.
Razum, sa svim devijacijama, oduvek je bio prisutan u sveukupnoj genezi
ljudskog življenja. Ne postoji nijedna aplikacija koja će zameniti osećaj
privrženosti ka drugom ljudskom biću, niti bezbroj virtualnih prijatelja na
društvenim mrežama vrede kao jedan bliski prijatelj koga možeš pogledati u oči,
isplakati se na njegovom ramenu i ne reći mu ono sve što bi napisao hiljadama
virtuelnih poznanika koje nikada nisi dodirnuo, pružio im ruku, a što da ne, i
posvadjao se sa istima.
Ćutnja ne rešava ništa. Pogled uprt u tlo i bore na čelu, nisu rekviziti koji će
mladog čoveka pretvoriti u viteza, gradacija od deteta do čoveka je užasavajuće
dugačka i svaka misao utrne na takvom putu ka večnosti. Ostaviti trag nije ništa
drugo no ostaviti svoj pečat samosvesnog identiteta u nekim budućim, neiščitanim,
listovima knjiga i zapisima u elektronskom, digitalnom, formatu. Osećaj
pripadnosti mora biti nadahnut, utemeljen na bliskosti i druženju. Slobodno
izražavanje stavova je samo jedan od opusa koji ujedinjuje planetu i čoveka,
naravno i sva druga živa bića u tom izuzetnom lancu postojanja.
Nema malih i velikih problema. Postoje samo oni koji su lakše rešivi i oni
koji teško mogu ustuknuti ispred svog vlasnika, a da ne slome istog. Ništa samo od
sebe se ne dogadja, sve ima svoj hod, svoje postojanje i beleg koji ostavlja.
Problem je kada ti ožiljci duboko urastu u ljudsko biće, što je mladje, više boli, što
je skrivenije, više krvari. Sedef duše je nezamenjiv, ali taj okvir ne brani život do
kraja, jer i takva ljuštura kad tad se mora otvoriti i izbaciti nagomilovano ništavilo
iz ljudskog bića. Nikada nema dovoljno prostora za razgovor, osećanje i
nenametljivo slušanje sagovornika. Danas je lako biti govornik, ali je teško
saslušati onog drugog, preko zamišljene vode i ustreptelog svoda, čuti muk iz
ravnice i riku oblaka iznad planine. Nekada su oni uvek oko nas, iako ne želimo da
ih prepoznamo i učestvujemo na njihovom balu.
Svako besciljno putovanje privede se kraju, svaki brod u luci traži spas od
uzavrele bure, a na putu je očaj, improvizacija života, molitva na usnama i
ogrubele ruke što krše prste. Tihi poj nade nikada ne zgasne, čak i onda kada više
svetlosti nema na obzorju. Možda se samo čuju zvuci unutrašnje tišine negde iz
dubine one iste duše vodilje kroz privatne svetove.
Nije vreme za muziku, ali sam se uvek divio ljudima koji sa malo reči kažu
mnogo, ponekad i sve. Da, nećete verovati i sam sam bio nekada u sedmom
razredu škole, i ovi stihovi Momčila Nastasijevića duže od pola veka još me prate:
"Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zapeva truba."
Miodrag Marković
