Наши туристи радо бирају Грчку за летовање како због приступачности, ниских цена и прелепих плажа, тако и због блискости народа, првенствено истакнутом кроз иста религијска усмерења.
Србија и Грчка, две доминантно православне земље, поред повезница у прошлости имају и карактеристике које се изгледа никада не могу избрисати, а карактеришу се кроз менталитете два народа.
Где год се окренете док боравите у Грчкој, приметићете или неку мању капелу или крст. Онима који нису окренути вери ће то можда изгледати у најмању руку чудно, да не кажемо претерано. Ипак, они који су одгајани у духу православља, и те како знају да цене то што су Грци један од ретких народа, који у великој мери поштује своју веру и тога се не стиди.
Наши туристи радо одлазе у грчке цркве и манастире, а како су углавном дошли на летовање (што подразумева лагано облачење, веселу атмосферу и опуштено понашање), не би било лоше да се подсетимо правила понашања у цркви.
Једна чланица групе Грчка Инфо направила је тоталну пометњу. Она је поставила наизглед обично питање:
„Да ли мозе у Грцкој у цркву да се уђе у шорцу и мајци?“
Међутим, многи су остали шокирани, а неки и бесни њеним питањем сматрајући да сваки православни верник треба да зна како треба да се понаша и облачи за улазак у цркву. Незадовољство је било толико да су чак пале и неке тешке речи, што је свакако много лошије, то треба да зна сваки православни верник, од непримерног облачења.
Време је зато да се подсетимо правила понашања у Божјој кући.
Улазећи у свети храм, прекрстимо се, уз благи наклон. Долазимо до целивајуће иконе на средини цркве, поклонимо јој се и прекрстимо, целивамо икону (жене не остављајући трагове кармина) и на крају се благо поклонимо онима који стоје у реду иза нас и око нас.
Храм је свето место сабрања верника ради молитве и богослужења, те све радње које то ремете, нису дозвољене. Разговори током службе су непристојни и себични јер на тај начин заборављамо да се и наши ближњи у храму моле и да им је за то потребан мир, а и нама самима то расејава пажњу неопходну за молитву.
Молитвене речи и песме
Важно је слушати све речи молитвених песама, чак и када у почетку делују неразумљиво. Временом, уз Божију помоћ, али и сопствени труд кроз читање духовне литературе, разговоре са духовником и редовне доласке на службе, почињемо да освешћујемо значај свих свештених радњи у Цркви, као и речи и песама. Оне постају интегрални део и окосница нашег живота, делања, разумевања, мишљења и осећања.
За време богослужења не шетамо по цркви и не гурамо се. Вера долази слушањем, а то значи најпре слушањем Речи Божије, исказане у читању Светог Јеванђеља, слушањем речи молитава, песама, свога срца, као и слушањем својих ближњих и гласа њиховог срца.
Причешћивање
На Свето Причешће излазимо по благослову свог духовника или исповедника, ако смо постили редовно и исповедили се. Чаши прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули Светињу. Пред узимање Причешћа, изговарамо своје име свештенослужитељу, на шта он изговара: „Причешћује се слуга Божији (име) / слушкиња Божија (име) Телом и Kрвљу Христовом“.
Тамо где је највећа Светиња, Kрв Христова, освештана благодатним дејством Светог Духа, ту не стају вируси, бактерије, ни ма каква нечистоћа, па је свака сумња и осуда тога што се сви причешћују из једне кашичице не само неоправдана, већ и показатељ потпуног неразумевања Светих Тајни.
Пред Причешће Светим Христовим Тајнама не једе се и не пије ништа од поноћи, жене не стављају кармин, како не би остављале траг на кашичици из које се узима Причешће. Затим се узима нафора (освећени хлеб), водећи рачуна да нам ни једна мрвица не падне на под, иначе је треба покупити јер се ради о светињи.
Одевање и изглед
У цркви треба да смо одевени пристојно, без препуних стомака, жвакаће гуме, упадљиве шминке, држања руку у џеповима, љубопитљивог посматрања осталих верника, смеха и разговора. Пристојно одевање искључује кратке сукње, шортсеве, сукње са дубоким изрезом, провокативну и пренападну одећу.
Зачуђујуће је то што људи никад не постављају питање како да се обуку за одлазак у позориште или у госте пријатељима, а када иду у госте своме Господу и Спаситељу, за Његову Свету Трпезу, где добијају дар живота, ту се о начину облачења или непотребно полемише или се на то чак и не обраћа уопште адекватна пажња.
Недопустиво је коришћење мобилних телефона у цркви!
Kако се крстимо?
Све свештене радње и све молитве освећују се знаком крста. Kрстимо се тако што у једно саберемо три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст, а мали и домали прст савијемо на длан. Три спојена прста симболизују Свето Тројство – Оца, Сина и Светога Духа, док су два прста на длану симбол двојства Христове природе – божанске и људске.
Благослов
Свештенослужитељу прилазимо смерно, целивамо му руку, изговарајући: „Оче, благословите“ или, у случају да је реч о епископу, „Благословите, владико/преосвећени“. Верник тада од свештенослужитеља добија благослов руком чији прсти формирају слова ИСХС, што су почетна слова Спаситељевог имена. За време службе, када свештеник благосиља народ, сви треба да повију главе смерно, примајући тај благослов као од самог Господа.
Паљење свећа
Свеће треба куповати искључиво у храму јер су на том месту освештане, а тиме се помаже и живот и рад храма у коме се молимо и добијамо дарове од Господа. То се односи и на све друге црквене предмете.
Иако је из практичних разлога устаљена пракса да се на горњој површини пале свеће за здравље и благодат живима, а на доњој за покој душама умрлих, у Христу су сви живи, па се не треба оптерећивати формалном страном овог чина.
Прилози
Верници, по свом нахођењу и могућностима, добровољно дају прилог за свети храм, у знак захвалности за благодатне дарове које добијају у њему, разумевајући да су прилози потребни како би се храм могао даље изграђивати и организовати духовни живот и свештене радње. Прилог је наше доброчинство којим враћамо Господу од онога што нам је Он Сам дао.
