Успење Пресвете Богородице или Међудневница је дан када се она вазнела на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је наџивела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
У Светом писму нема података о крају земаљског живота Богородице. Према предању и списима, који немају свети карактер, сматра се да је мајка божија до краја живота, после смрти и васкрсења Христовог, живела у Јерусалиму, окружена пажњом апостола и прве хришћанске заједнице.
На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели.
Kако празнику претходи двонедељни пост, 28. августа посебно жене иду на причест јер се овај дан сматра празником жена и мајки.
У неким крајевима сматрају да је у периоду између две Госпојине, Велике и Мале Госпојине (21. септембра), најбоље брати лековито биље којим се лече се разне болести. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.
Велики број цркава и манастира Српске православне цркве слави овај празник као своју славу.
