Jesen je. Rana. Teške kapi kiše lagano mi se slivaju niz vrat dok pretrčavam
vlažni kolovoz neobuzdano žureći da stignem nevažne misli. Umor je odavno
učinio svoje, založivši sve duboke strepnje grubo mi borajući čelo. Semafor
odavno blica crveno svetlo za pešake, ali koga briga za to, suviše kasno je za
nekakav gust saobraćaj. U teške sate, ulice su prazne.
Zbog kiše sve brže
hodam, a čini mi se da kako ubrzavam hod to kiša jače pada. Kako usporim, kao
da joj neki ritam dajem. Kišni sat, kišna noć, dan ophrvan bez sunca, noć bez
zvezda. Lagani mrak u teško vreme. No, mir je svuda, samo u daljini odzvanja
eho laveža pasa. Neka seta lebdi u meni, bez želje da kucne i napusti me. Toliko
očajnih trenutaka pokušava da se skloni pod zidine moje memorije, ni jedan da
otplovi u beskraj. Dolazim do automobila, brže-bolje ulazim u njega i mokar
sedam na vozačevo mesto, ali više ne žurim. Ćutim ja, auto ćuti, radio utišan,
kao da se neko ili nešto čeka, ali nije tako. U tišini jače izvire reka sećanja, ni
zelena ni mutna, bez sjaja, narcisoidnosti, samo teče u nekom otužnom zbiru
propalih prilika i izgubljenih šansi.
Ključ od automobila je još uvek u mojoj ruci, ne stavljam ga u kontakt. I opet me
kiša seća na neke trenutke sopstvene lakomislenosti u dalekoj prošlosti. U onoj
nekadašnjoj državi pre skoro četiri decenije služio sam armiju, onu ozbiljnu,
pravu, u kojoj je nenameštanje kreveta na “kutiju šibica” i neskupljanje pikavaca i
lišća na poligonu, smrtni greh prve vrste. Sa osamnaest godina si niko i ništa, ti
se ne daš, oni te ubeđuju da ćeš biti bolji i pametniji ako si poslušniji i da ćeš
napredovati. A ako budeš ekstra poslušan i ukrotljiv, čeka te knjižica. Crvena. Šta
želeti više…
Kada imaš toliko godina misliš o svemu drugome, osim o bojama, želiš biti krotak
i fin, no ne ide. Prokleta raskalašna mladost uvek vuče na neku drugu stranu,
misliš lepšu. ali sem srca i želja, ništa drugo nemaš, a pamet se posle skuplja.
Problem je što te u ono vreme lako raspoznaju kao vojnika, a vojna policija je
radila svoj posao. Savesno. Možda i suviše.
I eto me u Vinkovcima, čekam voz za Beograd. Kiša pada, sivomaslinasta
uniforma se lagano natapa na meni. Kraj februara je 1985. Niti imam vojnu
knjižicu, niti bilo kakav identifikacioni dokument. Dozvolu za napuštanje kasarne
da i ne spominjem. Voz za Beograd dolazi tek za nekoliko sati, ne pre, ali svaki
staje u Vinkovcima, glavno železničko čvorište bivše nam domovine. Grad gde
su se ukrštali svi vozovi. Znao sam da je suviše dug vremenski period
predamnom, i da se moram skloniti negde, ne samo od kiše. Ne želim da imam
bliske kontakte sa momcima sa belim opasačima. Naravno da je petak veče,
kada se beži iz kasarne, sa željom da se subota provede kući, a trista – četristo
kilometara nije nikakva prepreka kada si mlad. I lud. Zato sam se zaputio u grad,
ali ne u centar Vinkovaca, već negde između železničke stanice, periferije i
centra grada.
Naravno da grad nisam poznavao niti sam ikada bio u njemu, samo sam prolazio
putujući ka odredištu u kojem sam služio armiju. Na jednom objektu, koji je ličio
na kafić, bio je jednostavnim slovima ispisan plakat koji poziva na veče pank roka
mladih i neafirmisanih bendova iz Vinkovaca. Ni jedno napisano ime ništa mi nije
značilo, ali bila je jedna bitna stavka. Ulaz je bio slobodan, mi bi rekli džabe. A
kada je tako…
Šta pamtim sa te večeri? Pamtim bum-tras, cika-vika, ozvučenje na granici jada,
nerazgovetnost ne samo onoga o čemu se peva, nego i onome što se svira.
Nekoliko desetina znatiželjnika uživalo je ili se pravilo da to čini. Slagao bih ako
kažem da mi se u tih sat, sat i po, svidelo bilo šta što sam tamo čuo, a pogotovo
video. U više mraku, nego polumraku, niko nije primetio da se neki vojnik
ušunjao da prisustvuje pomenutom nastupu, da ne kažem skupu. Ipak, neki
dečko mi se obratio pitajući me da li mi se dopadaju ti bendovi koji su nastupali
na sklepanoj sceni od starih paleta. Nikada neću saznati da li je uopšte čuo moj
odgovor, koji je bio otprilike u stilu da mi je svejedno, da nisam nešto posebno
očaran i slično. Nije mi bio baš najstabilniji na nogama, nisam ulazio u razloge.
Kratko sam mu dobacio da mi voz polazi za Beograd za manje od pola sata i da
ne bi bilo uputno da se i dalje zadržavam.
Sklopio je ruke i rekao mi da sada dolazi najbolji deo jer nastupa on sa svojim
bendom. Rekoh mu da mi je stvarno žao, ali da ipak moram ići. Onako, u prolazu
ga upitah za ime grupe sa kojom čeka nastup. Kratko je odgovorio – Majke.
Slegnuo sam ramenima i izašao. Nikakav sud u tom trenutku nisam imao, samo
sam bio nošen željom da što pre stignem bezbedno na Vinkovačku železničku
stanicu i ukrcam se na moj voz. Tako je i bilo.
Šta je bilo posle? Navedeni bend je svirao nekoliko puta na Akademiji u
Beogradu, nisam ih gledao, a da iskreno priznam, tada nešto nisu ni privlačili
moju pažnju. U principu svi smo lepo prošli. Meni su produžili samo ta tri dana
neovlašćenog odsustva iz vojske, fino sam se proveo u rodnom gradu, a bend
Majke izrastao je u impozantan rok bend. A šta tek reći za njihovog
frontmena Gorana Bareta? Sve ono što ne želite da čujete i vidite nosi pomenuti
bend, koji je prošao sve ono što su mogli proći, a nisu trebali… Međutim,
izuzetan trag je ostao iza njih, u njihovom stvaralaštvu – krvavi svet obojen
leptirovim oblakom i sjajan rokenrol koji pripada svima. Oni nisu samo bend koji
je izronio iz nekog geta, njima je čitav svet geto, doživotno lutanje do ljudske
neupotrebljivosti i nazad.
Album “Teške boje” je jedan od najboljih, imada snimljenih, na ovim prostorima.
Težak za slušanje, jer se golom istinom produbljuju duše i sve ono što ne želimo
da čujemo, a još manje vidimo. Mrskost je ono što leži na dušama, bez obzira na
pripadnost bilo kojoj religiji. Bend i njihov frontmen su se borili sa vetrenjačam i
prošli kako su prošli. Dubok uzdah i tačka.
Očito mi je žao što ih tada nisam odgledao, mogli su uvek više i bolje, a kako su
živeli možda im je i to bonus na ovoj planeti. I zločin i kazna su isprepleteni na
način na koji ljudsko oko teško može sagledati priču do kraja. Zato je život i
neuništiv, valjda zato što mu se ne zna vek trajanja, te svi oni ponori koji dišu uz
vrat smrtnicima ogrezlim u svim čarima koje život pruža, čekaju otvorenih vrata.
Stavio sam ključ u bravu automobila, dao kontakt, pustio radio i uputio se kući.
Čudne misli, kiša, duboka noć, put predamnom. Putujem…
Miodrag Marković
