Немало Срба усвојило је један с верске стране штетан обичај да током посне славе гостима постављају мрсну трпезу, чиме чине велики грех! Други који су такође окренути цркви и дешавањима унутар ње пак кажу да све то никако не би требало гледати тако строго критички.
Поједини домаћини који славе посну славу попут Светог Николе или чија слава падне на посне дане среду или петак износе печење уз образложење да су се свецу и посном дану одужили рибом коју поставе на део стола, а да је слава за окупљање и дружење и да не чине ништа лоше и супротно вери. Појединци се позивају и на то да им је локални свештеник објаснио да то може баш тако.
– Ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, у среду или петак, на пример Никољдан, који је увек у божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира на то да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни грех ако је пост – упозорено је на страници Православни манастири и цркве на друштвеним мрежама, што у суштини одражава став СПЦ.
Све ово се додатно актуелизује чињеницом да сада креће време највећих слава у Срба, које се окончавају на пролеће Ђурђевданом. Па и тај Ђурђевдан или, рецимо, Свети Јован – шта ако буду на посни дан?
На поменутој страници су навели да је боље не славити него правити „јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник, у време када црква наређује пост“.
– Kад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, „приказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанина, Србина и православца, поготово кад се зна да се може чак лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране.
Међутим, верски аналитичар Драшко Ђеновић сматра да је мањи грех шта ће се појести у односу на оно што се говори и чини.
– Џаба вам да постите ако ћете код куће да бијете жену, да поткрадате фирму или нешто друго. Џаба вам пост, а бога спомињете само у псовкама. С друге стране, ако ћемо да будемо искрени о посту, онда би требало да се одрекнемо и алкохола и цигарета, а сви знамо да не постоји слава на којој неко не упали цигарету. Нажалост, ово се одомаћило. Славе су постале више попут изговора да се окупе пријатељи, него што се сећају свеца ког славе.
Ђеновић додаје да би се пола српских породица виђало само на сахранама да нема слава:
– Kад су среда и петак, или кад слава пада у пост, требало би да буде посна храна, али сада је велико питање колико Срба заиста слави славу због свеца и бога, а колико због онога што сам споменуо. Многи су обичајни верници, православци, јер су им то били очеви, деде и прадеде, а не зато што верују. Многи обележавају и славе јер, како кажу, „ваља се“, а пола њих и не иде у цркву, што је тек посебна прича – наглашава Ђеновић.
Чињеница је, додаје, да се обичаји занемарују, посебно у градовима, док се у селима то колико-толико поштује:
– Имамо и ситуације да људи подижу кредите да би славили славу, јер је цена рибе и свега отишла у небеса. За славу би требало да дође поп у кућу да освешта колач или да домаћин оде ујутру до 10 сати у цркву да се колач пресече, закључује он.
