Православна Нова година, позната као јулијанска Нова година, је празник који се слави 14. јануара по грегоријанском календару у балканским земљама Србији, Црној Гори, БиХ (Република Српска), Северној Македонији као и у православним деловима Хрватске, а тог датума је 1. јануар по јулијанском календару.
Јулијанска Нова година слави се и у Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији и Грузији, а занимљива је чињеница да традиција обележавања јулијанске Нове године постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској, али и у неким деловима галске заједнице у Шкотској.
Срби су се према народним обичајима, традиционално за српску Нову годину окупљали и играли народне игре, док је током османске владавине било забрањено прослављање и поштовање српских традиција.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца грегоријански „нови“ календар је званично прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју Службених новина Краљевства СХС.
Тим законом предвиђено је да у целој држави 15. јануара престаје да важи „стари“ календар и почиње „нови“.
Према обичајном календару, вечерас се не спава, а обичај је да се у току ноћи служи врућа ракија, кувано вино и крофне.
У градској средини су се у поноћ служиле крофне, а у једну се стављао златник и веровало се да ће онај ко пронађе златник имати успешну годину.
Јулијанска нова година у нашем народу се назива и Српска нова година, али и Мали Божић, јер се на тај дан завршавају божићне свечаности.
У домовима је у сусрет празнику породица на окупу, трпеза је богата, уз неизоставну празничну печеницу.
Након завршетка Другог светског рата, прослава Православне нове године дуго година је означавана као тежак национални испад, а поново је почела јавно да се слави од деведесетих година прошлог века.
Српска нова година дочекивана је уз ватромет и концерте, са све већим бројем страних туриста, а ове године припремљен је богат музички програм, а понегде ће бити организован и ватромет на трговима у многим градовима Србије.
Јавну прославу нове православне године прва је организовала београдска „Касина“, а следећих година придружиле су се све престоничке кафане, локали и биоскопи.
Српска православна црква 1. јануара по јулијанском календару слави спомен у част Исуса Христа и Светог Василија, одакле и назив за јулијанску нову годину – Василица.
У неким крајевима се на тај дан спаљују остаци бадњака, као што се за Божић меси погача чесница, за мали Божић се меси посебан обредни хлеб „василица“.
Такође, веровање је да на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа, али и укућани током целе године имали напретка.
Протојереј – ставрофор доктор Драгомир Сандо рекао је за Тањуг да Српска православна црква попут неких других цркава није у потпуности прихватила грегоријански календар али да се у практичном животу њиме служи.
Он је навео и да је на сваких 400 година календар померен за један дан, тако да је 325. године одузето три дана, али да је време наставило да тече све до петог и шестог века када је, према његовим речима, Дионизије Млађи добио задатак да поново прерачуна време.
Тако је од тог времена 1. јануар, односно дан рођења Христовог, постао почетак сваке календарске године у хришћанској ери. Они који су упућени у питање календара знају да је у цивилизацији било око три хиљаде календара и да је свака цивилизација или идеологија покушала да наметне своју оригиналност, а увек је почињала од календара. Тако имамо асирски, па друге старонародне календаре, персијски, па грчки, рекао је Сандо.
Указао је и на то да је данас негде у употреби и мање познат византијски календар према коме је почетак године 1. септембра, а који се и данас користи у нашој просвети јер, према његовим речима, деца крећу у школу или на академске студије 1. септембра.
Подсетио је да је дошла нова могућност да се израчуна време, те да је на савет немачког астронома Кристофера Клавијуса и напуљског физичара и астронома Алојзија Лилија, папа Гргур XIII 1582. године обзнанио реформу до тада постојећег, јулијанског календара, добивши име грегоријански календар.
У Цариграду је на иницијативу Патријаршије Цариградске 1923. организован научни скуп на који је дошао и наш научник Милутин Миланковић који је дао најпрецизнију меру годишњег циклуса, рекао је Сандо.
Додао је да је Српска православна црква остала тада ван државних одлука о прихватању новог календара те да је задржала употребу јулијанског календара.
С нама Србима је увек некако тешко ишло прихватити сваку новину, била то она од користи, била то од практичности, била устројена новим поретком јер морате признати и сами признајмо да се традиција и наслеђе чувају као једним конзервативним временом, али у позитивном смислу конзервативном, зато што реч конзерватизам има и своју поруку и своју вредност, а то је да се нешто чува и сачува, навео је Сандо и додао је да је тако свака новина тешко продирала и у живот цркве.
Навео је пример Грчке чија је црква прихватила нови Миланковићев календар, али да и даље има старокалендараца који се и дан данас противе тој одлуци.
Српска црква је поред јерусалимске задржала слављење по старом календару, рекао је Сандо.
Навео је да они и даље у матичним књигама посебно за крштења и венчања, па и за упокојене, стављају два термина, два датума, нови, али и стари.
Значи, још званично наша црква, попут Руске цркве, попут Јерусалимске, попут манастира Свете Горе, Грузијске цркве, Јерменске, нисмо у потпуности прихватили овај нови календар али се у практичном животу њиме служимо, навео је Сандо.
