Школе у Србији обележиће данас Светог Саву, дан духовности, школску славу у част првог српског архиепископа, просветитеља и творца законодавства.
На Савиндан нема наставе, али ђаци и наставници присуствују приредбама, сечењу славског колача, одлазе у цркву.
Свети Сава је установљен за школску славу 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Попечитељског просвештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за “патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља”.
Савиндан се у школама славио све до 1945. године, када је укинут, одлуком тадашњих власти.
После полувековне забране од комунистичког режима, од деведесетих година прошлог века поново се празнује у образовно-васпитним установама.Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори.
Ко је био Свети Сава
Први архиепископ српски, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић побегао је на Свету Гору где се замонашио. За његовим примером је нешто касније пошао и његов отац, после смрти познат под монашким именом Симеон Мироточиви. Свети Сава је био изузетно образован и енергичан човек који је у Никеји успео да издејствује независност Српске православне цркве и постане први архиепископ српски. Подигао је заједно са оцем манастир Хиландар, а потом многе манастире и школе по Србији. Подигао је и прве болнице које су биле при већим манастирима. По смрти, Савине мошти су пренесене у манастир Милешева 1237. године, а Турци их спалише 1594. године, на Врачару. На том месту се данас налази храм Светог Саве.
Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.
Начин прослављања
Савиндан се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Пошто је Свети Сава заштитник свих српских школа, и слави се као школска слава, на сам Савиндан, или неки дан пре, ђаци припремају приредбе са пригодним програмом, рецитацијама, скечевима… који говоре о животу и делу нашег највећег светитеља. Многе песме су испеване о Светом Сави, и будући да је он узор за све Србе, то се често православље у Срба назива Светосавље – пут Светог Саве.
Нарочито ревносно Светог Саву празнују сточари из разних крајева. Попут светог Мрате и светог Аранђела, свети Сава се сматра вучјим пастиром. Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова. Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму, из страха од вукова, јер би то за њу било погубно. Ових дана се ништа није смело радити са сечивом. Бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. А жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, у многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.
Народни обичаји
Ο Светом Сави постоје многе ангедоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича. Он је путујући Божји човек, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино…У Чачку, мајке које имају децу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају верује се да су сви вуци, пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими. У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим оног што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.Верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом, ο чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.Ο Савиндану се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негде посте целу недељу пре Савиндана.
Симболика на Светог Саву
Постоји много српских народних веровања везаних за Савиндан, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји у земљи.
Година 1995. је сав српски род опоменула великом грмљавином. Уз грмљавину, ишло је и невреме, као недвосмислен знак присуства Божјег и опомене Божје.
Чак су и стари, пагански народи, који нису знали за истинитог Бога, својим врховним боговима (Зевсу, Јупитеру, Индри, Перуну, Тору) давали област муње и грома као по преимућству божанске опомене и божанскога оружја. И тај знак је свако могао да види и чује, само ако је хтео да отвори очи и уши. Грмљавина је на Светог Саву забележена у народној песми о почетку буне против дахија 1804. године:
“Трећу Свеци вргоше прилику,
гром загрме на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није,
сину муња на Часне Вериге,
потресе се земља од Истока,
да се Србљи на оружје дижу, ал се Србљи дигнут не смједоше…”
