Српска православна црква и верници 15. фебруара славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње представља први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана (544. година), а као слава веома је често у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Тако постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свеће, јер се верује да пламен свеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.
Најзанимљивије од сретењских веровања јесте да младе девојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру.
Сретење је сврстан у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима.
„У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти“ (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2).
Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.
Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.
Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34).
Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.
Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса. Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
У православним храмовима и црквама на Сретење Господње служе се литургије, а у молитви, која слови за једну од најлепших, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју – „Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје…“
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог данаКарађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
