Прошле недеље је малолетник теже повређен у саобраћајној незгоди која се догодила у Сремчици када су се сударили квад и аутомобил. Тако се поново у јавности отворила тема о проблемима који се јављају коришћењем овог четвороцикла у саобраћају, пише Н1.
Уколико су регистровани као четвороцикли, за вожњу квада је довољна Б1 возачка дозвола. Међутим, већина квадова има зелене таблице, као трактори или тешке машине, па је потребна возачка дозвола Ф категорије.
Они који се залажу за њих поручују да ова возила имају и веома практичну страну. Нарочито у брдско-планинским пределима где често нема уређених путева или где током године долази до уништавања коловоза услед лоших временских услова.
Указује се да квадове у таквим пределима користе разне медицинске екипе, спасилачке службе, затим их у цивилству користе ловочувари, ловци, запослени на сечи или чувању шума… Све чешће се користе, али се мало зна о томе која правила важе за ова возила. Ко сме да их вози, која је старосна граница, као и која законска правила важе за њих?
Стручњаци истичу да је код вожње квадова први проблем врло низак ниво свести приликом управљања, а други – непостојање вештина управљања квадом, јер у Србији не постоји ниједна ауто-школа која обучава за управљање квадом на асфалтираним путевима и у теренским условима.
Стручњак за безбедност саобраћаја др Владимир Јевтић објашњава за Н1 да је највећи проблем код квадова чињеница да држава није уредила њихово коришћење и да се њихова употреба одвија у „сивој зони“.
„О квадовима се не прича пуно, јер је доста непокривена тема. Постоји проблем и код њихове регистрације и код обуке. Иако се у јавности називају квадови, то су у ствари лаки и тешки четвороцикли и трицикли. И то је поприлично недефинисана зона, јер улазимо у део који се односи на радне машине. Они полажу за категорију у којој се налази трактор (Ф категорија), а у ствари јако је тешко да се нађе специјализована ауто-школа за тако нешто. Готово да не постоји образовање које је у вези са оспособљавањем за вожњу таквих возила. Кад поставите трактор и четвороцикл, то апсолутно везе нема једно са другим што се тиче безбедног управљања“, каже Јевтић.
Додаје да је квадова у нашој земљи све више, а да је суштина да законодавац мора да донесе брзу одлуку о специјализацији обуке за ту врсту возила.
„Ја немам најаву да ће се нешто тако десити. Знам неке ауто-школе које држе људи из ауто-мото света, па схватају проблематику и баве се тиме. Међутим, немамо од државних органа јасну стратегију која се односи на лаки и тешки четвороцикл. Још већи је проблем лаки и тешки трицикл. Постоји ‘МП3 Пиагго’ који се може возити са положеном Б категоријом. Какве везе има Б категорија са тим возилом? Нема никакве везе. Тако да постоји проблем са овом врстом возила и њихово сврставање у Закон о безбедности саобраћаја“, указује Јевтић.
Напомиње да се због тога дешава да људи који возе аутомобил седну на тешки трицикл, и да возачу у тој прилици рутински рефлекси немају никакве везе са онима док вози аутомобил.
„Када се деси проблем, не одреагују добро, и дешава се саобраћајна незгода. И шта је онда епилог? Они дођу у Ургентни центар, и такав возач спада у буџет Републике Србије. Слично је и са квадом. Када се вози у ‘офф-роад’ вожњи, односно ван званичних путева немамо никакву контролу од стране саобраћајне полиције. Они носе зелене таблице, односно оне намењене тракторима, и често се дешава да возачи завршавају у болници након незгоде. Немамо увиђај, зато што полиција не ради увиђај ван категорисаних путева, и поново се дешава да возач заврши или у мртвачници или у Ургентном центру“, указује саговорник Н1.
Подвлачи да је код квадова поента у контроли, техничком прегледу и на одговору на кључно питање: „на који начин се та возила нађу у саобраћају?“
Нема увиђаја, нема статистике, ко плаћа осигурање?
„Да ли су ти возачи обучени за вожњу квадова, а ја одговорно тврдим да нису. И онда имамо проблем, као што је и продаја електричних бицикала или тротинета у Србији, чији поједини модели иду и до 100 километара на час. Закон је направио скок у дефинисању свега тога, али и даље имамо проблем у мрежи одговорности. Ко плаћа осигурање када се судариш са таквим возилом? Ко ће да плати повреде које су екстремно тешке и висок је ризик да се са квадом судари са неким у шуми. Ко ће да плати повреде тог возача, или лечење? То је потпуно недефинисана област и сви перу руке од тога“, подвлачи Јевтић.
Наглашава да возачи не користе заштиту, а да су превртања возила веома честа, готово свакодневна. Али, пошто нема увиђаја саобраћајне полиције, уопште не постоји тачна евиденција о броју оваквих незгода и о броју лаких и тешких повреда које су проузроковане сударима у ситуацијама вожње квадова.
„Судари се дефинишу као ‘догађај’, а не ‘саобраћајна незгода’ и немамо јасну статистику колико тога се деси и какве су последице. Знам са сигурношћу само да је преоптерећен здравствени систем због свега тога“, истиче он и констатује да се на тржишту налазе квадови који имају веома велику снагу, који се сматрају за играчке, а могу да нанесу младим особама веома озбиљне последице или да узрокују губитак живота веома лако, „у неколико секунди“.
Констатује да постоји велики проблем у овој области и наводи пример: „Хајде да ми неко каже која је процедура када неко падне са квада у шуми? Каква је наплата материјалних и нематеријалних трошкова? Ко ће да лечи тог возача? А знам да су веома често веома тешке последице, или смртни исход. Завршава се тако што држава заташкава то, лечи тог човека, а људи су на почетку свега врло неупознати са количином ризика и прихватају то веома олако. И тек када се деси проблем – онда су сви криви.“
Поручује родитељима да добро размисле пре него што се одлуче да купе детету квад као поклон и апелује да се сви они који су заинтересовани за овакву врсту вожње добро распитају о свему што је у вези са овим возилом.
Н1
