Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Евтимије, који је непосредно пред Литургију исповедио свештенство јасеничког намесништва, архимандрит Петар, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Милутиновић, протојереј Драган Икић, јереј Марко Аћимовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Преосвећени Владика се обратио верном народу речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, налазимо се на крају друге седмице овог Васкршњег поста. Постили смо и молили смо се ових петнаест дана и то би било бар мало довољно да сагледамо свој духовни живот у току ове две недеље поста. Да ли смо се заиста бар мало уздигли на ону прву степеницу духовности или смо остали у истом стању како смо и започели пост. Зашто овог говорим браћо и сестре? Зато што истински пост и молитва човека побуђују да се моли, да пости, да проверава себе. Молитва и пост заиста оплемењују човека, његову душу, његово срце, његово биће. Заиста основни циљ поста јесте браћо и сестре јесте очишћење душе и тела од телесних страсти и слављење Бога. Бог треба да уведе човека у размишљање, да га уведе у смирење.
Пост спојен са милитвом треба човека да обузме онако као кад нас обузме температура, па осећамо да горимо. Ово би требали да пребацимо на духовну страну, да осетимо како нам цело тело заједно са душом гори од подстрека наше молитве и нашег покајања. Поједини сматрају да се пост састоји само у неједењу извесне хране, наравно да и то јесте пост јер је Црква тако благословила, али пост у себе укључује да размишљамо о своме спасењу, да размишљамо да не можемо да се спасемо без вере, без молитве, без поста, не можемо да се спасемо без Светог Причешћа и исповести. Ако нас пост не подстиче на то и ако немамо неки унутрашњи сигнал онда ни у чему нећемо разликовати пост од обичних других дана.
Време поста нам је дато да размишљамо да смо на овом свету пролазници, да ћемо као што су наши преци и ми једног дана оставити овај свет. Поставља се питање: Шта ми носимо са овога света? Шта носимо Господу за уздарје, за дар који нам он даје, а многи су дарови које нам Бог даје, на првом месту дар живота а зар је то мало? Када смо добили дар, а јемсо га добили, јер живимо, ходамо, онда треба да размишљамо да треба да дамо неко уздарје Богу. Као што културан човек када добије неки најмањи дар од неког другог човека, он га чува, ставља га негде где ће га стално видети управо да би се подсећао на човека који му је дао тај дар, без обзира на вредност тог дара. Вредност није у дару, него је вредност у љубави који нам дају дарови из љубави, што нас воле. Када је тако међу људима, како онда тек треба да се подсећамо на љубав Божију.
На то давање које нам Господ даје не мојмо да кажемо ја немам дар, имаш добио си га. Само је питање да ли си га закопао или си радио на умножењу дарова. Свакоме је Бог дао по моћи, према ономе што ће човек урадити да умножи дарове, и да их дели другоме. То је смисао нашег хришћанског живота, не да се делимо на странке, на ове или на оне, него да се дајемо једни другима. Зато тај пост нам треба да вежбамо нашу вољу, вежбамо нашу вољу за оно што је добро, јер када имамо вољу и жељу да чинимо добро, онда ће нам Бог послати духовне снаге па ћемо се окрепити и онда ћемо све више и више чинити добро за другога, то је наша вера да верујемо у Бога, да дајемо себе Богу и да дајемо себе другима.
Ако смо узидани само у себе и само нас обузима горст и сујета онда смо пропали. Шта нам вреди наука овога света, ако не знамо оно што је најосновније а то је да постоји Бог, браћо и сестре, да постоји правда Божија, љубав Божија, да постоји добро. Једино добро јесте Бог, људи једу добри, има добри људи хвала Богу, али нико није добар као Бог. Зато треба на Бога да се угледамо. Да га молимо за опроштај наших грехова. Коме не треба опроштај? Нема човека беу греха, али нажалост има људи који себе сматрају себе безгрешним. Чим човек не зна шта је грех, он не зна ни шта је пад, јер грех је пад. Ми смо људи од крви и меса и слаби смо, падамо, грешимо, људско је грешити, али људско је и покајати се. Људски је грешити али је ђаволски не признати грех, него стално тражити оправдање за грех. Ови дани поста нас урпаво стално подсећају да се чувамо колико је то могуће да се чувавмо од греха. Како човек почиње да се чува од греха? Прво почиње од својих мисли, а то је да своје мисли оплемени, усмери ка добру, јер од мисли све почиње. Ако нисмо своје мисли усмерили ка Богу, ка добро онда ће наше мисли бити усмерене на зло.
Ако нисмо наше мисли усмерили на љубав Божију онда ћемо наше мисли усмерити на мржњу према другоме. Када оплеменимо своје мисли онда ћемо да оплеменимо и своје речи, нећемо осуђивати, нећемо себе хвалити него ћемо хвалити другога и Бога. Не треба осуђивати другога, па чак и да знамо колики је грешник. Зар је мало примера људи у историји који су били највећи грешници, а ево Црква их данас слави као светитеље. Сетимо се Савла, потоњег апостола Павла. Велики грешник, убијао оне који верују у Христа, оне који спомену име Христово, али гле када се дотакла Савла а светлост Божија, када га се дотакао Бог, он се изменио и од страсвеног гонитеља постао је ревнитељ за Христа и за Јеванђеље. Ако ћемо да осуђујемо човека да осуђујемо, ми нисмо осудили њега него себе. Почни да волиш другога, па ћеш осетити како други воле тебе, почни да не оговараш другога, па ћеш осетити да ни други не оговарају. Сетимо се Марије Египћанке, велика грешница, али веће је покајање од свакога греха. Пост нас уводи у покајање, а покајање је промена живота. Да се вратим на почетак, да проверимо ових петнаест дана. Да ли смо се променили на боље или смо остали исти? Сви мислимо да ће нам Бог опростити зато што нисмо јели мрсну храну, неће. Уз покајање иде подвиг и труд. Када се покајемо наш ум се чисти, и чистије ћемо видети. Када се покајемо отвориће нам се духовни вид и сагледаћемо славу Божију и постати радосни што смо себе мало бар покајали или бар мало очистили. Пост је Црква устроила пред овај највећи празник Васкрсења Христовог. Црква је одредила овај пост да осетимо радост када дође овај празник.
Ако заиста постимо и ако се молимо, треба да чинимо и добро, јер немамо много користи без добрих дела. У супротном Васкрење ће нам бити само у богатој трпези. У току поста ако смо оптеретили свој ум око хране, што не можемо јести нешто што смо до скора јели, онда си ти мученик, ти си заробљеник. Немој питати што, него прихвати са смиреношћу. Ми живимо у благослову, а то значи давање добра, и онај који не зна да цени благослов Цркве он не зна ни за Бога. Онај који мисли да је благослов, када примамо неки обичај или нешто успутно, греши се о Бога и о Цркву. Браћо и сестре, Црква проповеда пост као ослобођење од греха. Црква нам говори да смао кроз покајање, кроз пост, кроз чињење добрих дела, онда ће нам Причешће бити благодат Божији, онда ћемо осетити духовну радост што смо се сјединили са Богом, а Причешће је сједињење са Богом. Ако не осећамо у себи радост после причешћа, поставља се питање вере и Причешће, да ли је то нешто као обичај или нешто што ми је дато и задато. Имали за човека веће радости, него да се сједини са Богом. Зато нам пост треба да се што чешће Причешћујемо, исповедамо, да се што чешће кајемо. Има људи који кажу да им не треба покајање, не треба ништа ново да сазнам о Богу, о тајнама, добио са диплому и мислим да ми је то довољно. Шта си од наученог применио на себи? Да ли те је та наука приближила Богу и другом човеку? Када је пост спојен са молитвом, добрим делима, смирењем, трептањем душе и тела да прими Причешће.
Тај трептај и тај страх ће те побудити да је то заиста Бог наш Исус Христос. Ако немамо тог страха Божијег ништа нам у животу не вреди, јер преко страха Божијег, не да се ми плађимо Бога као осветника, Бог је љубав. Осветници смо ми сами себи када о себи толико високо мислимо, када се хвалимо, то ти је осуда. Љубва Божија је спојена са правдом и љубави. Зато Свети оци кажу да се цело Јеванђеље састоји из две речи: пост и молитва, јер кад човек пости искрено, онда се каје и смирава, онда му и непријатељ постаје мио и драг. Ако то не радимо онда је у нама занемарено Свето Јеванђеље, без обзира читао га сваки дан. Да би дошли до просвећивања, да нам Бог просветли разум, да разумемо речи Божије, јер на речи Божијој све бива. Зато нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у овом Светом храму. Нека је срећно и благословено наше Причешће.
Да оздравимо, браћо и сестре, духовно да оздравимо, душом својом, да нам оздрави срце, јер нем човека без греха а чим човек учини грех он је болесник. Човек то не признаје, или ако призна онда то фарисејски каже: кајем се. Да ли си показо плодове покајања, хоћеш ли бити спасен за ту једну реч што си реко, а ниси је спровео у дело. Покајање тражи одрицање, а ми се плашимо одрицања. Без одрицања нема спасења, нема промене. Нека је благословено сабрање и Света Литургија коју смо служили. Нека сте ви срећни и благословени. Молите се Богу! Постите и молите се! Знајте ако се одлучите да постите и да се молите како Црква налаже, онај ће нечастиви да вас више напада. Бог нас није оставио као играчке нечастивоме, дао нам је моћ и средство и благодат тиме што је казао: а овај род изгони се постом и молитвом. Зато пост треба да прихватимо не као морање него као благослов, отуда Свети оци кажу да човек без благослова не сме ни да умре. Ако прихватимо пост са благословом, осећаћемо из дана у дан све већу радост која обузима цело биће.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
По већ устаљеној пракси, после Свете Литургије, прочитан је овогодишњи реферат “Господ мој и Бог мој”, који је припремио врли свештеник и велики трудбеник на њиви Господњој, јереј Милан Кеџић.
Након читања реферата уследила је благородна дискусија о ономе што је у реферату речено. Ово духовно сабрање завршено је очинском поуком Преосвећеног Владике и трпезом љубави коју је припремило братство храма.
чтец Ђорђе Милутиновић
