Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута у историји нападан је од Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван.
У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан, каже архимандрит др Јустин Поповић у Житијима светих за март.
Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо“.
– И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули.
Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије.
Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину.
То се догодило 796. године.
