Цвети се славе у свим хришћанским земљама, али код нас нарочито весело и свечано. Цвети су покретни хришћански празник којим се обележава Христов улазак у Јерусалим што значи да се овај празник прославља у зависности од тога када је Васкрс јер се празнује недељу дана раније пре највећег хришћанског празника.
Овај празник установљен је у Јерусалиму крајем ИВ века, за успомену на последњи, царски и свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим, и на последњу недељу његовог живота.
По народном обичајном календару, дан почиње умивањем водом у којој су претгодног дана на Врбицу, потопељни цветови како би укућани били румени и здрави. На Цвети се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење. Ставља се и врбова гранчица „за брз напредак“, понегде дрен „за здравље“, а девојке стављају и љубичице.
У српској историји, на овај дан, народ се увек окупљао у радости, али без весеља. Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се слави као заветина. Веровало се да на Цвети треба започети неке послове, донети одлуке. Људи уносе цвеће у дом, ките капије, улазна врата, држе цвеће у вази и поклањају га драгим особама. На овај празник одвојите време за себе и добро размислите о својим следећим корацима – јер је рад на себи најисплатљивији посао!
На Цвети је, други пут од почетка Великог поста, дозвољено јести рибу. Верници улазе у последњу седмицу Васкршњег поста, недељу страдања, смрти и васкрсења сина божјег. Од празника Цвети до Духова цвеће се не бере.
