Стога се већина обичаја који постоје у народном веровању односе на заштиту, здравље и плодност.
Најчешћи обичај је плетење венаца од лековитог биља и прање водом у коју су уроњене лековите биљке.
Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.
Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Обичаји и веровања
Вече уочи Ђурђевдана изаберу се два млада лука у башти, један представља срећу, а други несрећу и пера им се поравнају маказама. На Ђурђевдан ујутро се провери који је више израстао. У зависности од тога који је више порастао пратиће нас срећа или несрећа током године.
– Постојао је обичај да се на Ђурђевдан за стоком при повратку увече кући строго носи сиров а не сув прут ( како би стока била дебља, напреднија а не сува и мршава). – такође је за Ђурђевдан везан обичај да се млади јарићи и јагањци први пут тада броје јер је то знак да су успешно изашли из зиме ( да неће угинути од хладноће и глади). – на Ђурђевдан се свака коза, овца, крава (без разлике да ли тренутно даје или не даје млеко) овлаш помузе како би имале што више млека. На Ђурђевдан, пре сунца, гледа се куда пролази магла. Верује се да ће та места тући град. Обично се туда ништа не сеје. На Ђурђевдан, у свануће, младићи одлазе до прве воденице и узимају летву којом се затвара ципун на бадњу, прекида ток воде и зауставља рад воденице. Носећи је наизменично оптрче село, па је, пре изгревања сунца, опет врате на исто место.
Верује се да је све што се нашло у том кругу те године заштићено од града. Ако се случајно догоди да почне град, ту летву узима воденичар и њоме маше у правцу градоносних облака.
Ђурђевдански венчић и купање у реци
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.
Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Венчићи од цвећа
Оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић). Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана..
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).
Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.
Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају…
Ђурђевдански уранак
Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу.
Песма, игра и весеље трају често и до подне. На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.
Обичаји широм Србије
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.
Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари.
На Ђурђевдан не ваља спавати, да не би болела глава
Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“. Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.
Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.
Ало
