Српска православна црква (СПЦ) и верници обележавају празник посвећен Светом мученику кнезу Лазару и Светим српским мученицима, који је у народу познат као Видовдан.
У хришћанском календару не постоји светац с овим именом и пре нешто више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква га је први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала, записао је познати етнолог Миле Недељковић у књизи „Годишњи обичаји у Срба“.
Видовдан је непокретни празник који се увек празнује 28. јуна, а у црквеном календару обележен је црвеним словом.
Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и пропаст српског царства.
Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову, већи и по задужбинарству јер је за живота изградио многе манастире и цркве.
Кнез Лазар Хребељановић, родом из Прилепца код Новог Брда, био је један од племића цара Душана. После смрти Душановог сина цара Стефана Уроша, патријарх Јефрем крунисао га је за српског цара.
Владао је од 1371. до 1389. године и прогласио се за „господара свих Срба“. После смрти цара Уроша, кнеза Лазара је патријарх Јефрем крунисао као српског цара. За сувереног владара свих Срба сматрала га је и Цариградска патријаршија.
После Косовског боја тело цара Лазара сахрањено је у Приштини а потом пренето у његову задужбину – манастир Раваницу код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је са собом носио и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори.
За време Другог светског рата 1942. године тело му је пренето у Београд, одакле је 1988. године премештено поново на Косово у манастир Грачаницу. Одатле је 1989. године пренето у Лазареву задужбину манастир Раваницу код Ћуприје, где и данас почива.
Народна веровања и обичарји
Видовдан је посебно занимљив зато што се преплићу историјске чињенице са нараодним обичајима и веровањима оличеним у развоју косовског мита упоредо са паганским култовима старог словенског божанства Вида.
За оне који не знају, Вид је сматран врховним божанством –„Богом над боговима“ а сви други богови тек полубоговима.
Међу Србима и свим Словенима веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра празником за очи, односно празником који „отвара очи“.
Бројни обичаји су везани за данашњи дан, поменућемо неколико. Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица. Тако девојке често призивају врховно божанство – светог Вида.
У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, а у другим крајевима с вечери. Обично то раде девојке – удаваче и потапају је у воду, па се ујутру цела породица умива ради очног вида, да их преко године не би болеле очи.
На Видовдан се, према књигама и веровањима не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне.
Тог дана треба пробати и зрело воће.
Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење.
У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. Изношене су и кесе с новцем – да се види и изброји.
На Хомољским планинама се веровало да година може оманути ако на Видовдан нема облака, у Гружи да „птица кукавица која почиње на Младенце да кука за косовском погибијом, престаје да кука од Видовдана“, а у Шумадији да на “Видов дан, у глуво доба ноћи, све воде на Косову потеку црвене као крв”, а крвљу косовских јунака обојени су и косовски божури.
Тако је у околини Власенице био обичај да девојке, убравши видове траве, налију воде у лонац који су купиле без погађања, узму мало соли, хлеба, детелину са четири листа и једну тканину коју пребаце преко лонца и пред спавање прозборе: „Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен, доведи га на сан“.
У Закону о празницима из 2001. године, једном од првих реформских закона обновљене демократске Србије, Видовдан је описан као празник који симболизује сећање на све оне наше сународнике и грађане који су током прошлости страдали у одбрани отаџбине.
