Овакав тип исхране и у Србији је често једина опција за неки оброк захваљујући данашњем убрзаном ритму и релативној доступности у близини школе или куће. Пут до опасне зависности је срећом далек, али је свакодневно конзумирање свакако штетно.
Узмимо за пример било коју школу у центру града, чији ученици имају на располагању пар опција – или ће спаковати храну од куће или ће је купити за време великог одмора. С једне стране, храна од куће мора бити таквог састава да се неће покварити од стајања у торби неколико сати, те је већ тада избор здравих оброка лимитиран.
С друге стране, ако се родитељи ипак одлуче да својој деци дају новац за ужину, које су шансе да ће то дете заиста купити нешто здраво? Или ако ипак желе да једу нешто здраво, које су могућности да ће тако нешто моћи да купе и још по приступачној цени?
„Ко год инстант живи, инстант и заврши“
Нутриционисткиња Милка Раичевић рекла је за НИН да оно што изазива зависност од брзе хране код деце, али и одраслих јесу пре свега зачини, као и прекомерне количине шећера које доприносе том препознатљивом укусу нездравих оброка. Захваљујући том саставу, људи данас не једу због тога што су гладни, већ махом због личног ужитка у вештачком укусу.
„То уме да омами и учини да ми у храни тражимо задовољство. Пре смо имали храну изворну коју смо користили да бисмо јели, а сада у њој задовољавамо наша чула. Такође, немамо јасан осећај када нам је доста, јер су свуда шећери. Друго, те калорије не потрошимо, због чега остајемо у том зачараном кругу да смо гојазни и болесни“, рекла је Раичевић.
А шта је тачно то што доприноси појачаном укусу слатког или сланог у оваквом типу хране? Према сајту Надијети.цом, у храни као што су слаткиши, чипсеви, паштете и слично налазе се штетни и опасни адитиви које би требало по сваку цену избегавати. Примера ради, адитиви Е-950, 951,952,954 и 962 налазе се у жвакама, слаткишима, пићима без шећера и слично, и морају се избећи.
И адитиви одмажу
Раичевић додаје да таква храна има и вештачких боја као и вештачке заслађиваче због којих има другачији састав и да је практично све што садржи – инстант рафинисано.
„Користе се бела брашна, бела маст – палмина, затим бели шећери, бела со и тако даље. Прехрамбена индустрија и произвођачи чипсева и крекера тачно знају колико те грицкалице треба да буду хрскаве кад их загризете, колико треба да буде слано да бисте тражили још и колико треба да буде масно, односно, које количине шећера да бисте унели више него што вам треба. У ствари, таква храна вам и не треба. Ко год инстант живи, инстант и заврши“, казала је Раичевић за НИН.
За стицање зависности од брзе хране од малена, према речима нутриционисткиње, најодговорнији су пре свега родитељи, али и свеопшта доступност такве хране на сваком кораку. Поред тога, мањак адекватне едукације и надзора деце неки су од фактора који узрокују зависност.
„Грешка је родитеља то што деца од малена једу нездраву храну, то што им они или баке и деке, у парку носе клипси, чипсеве и грисине… Друго, у оквиру школе нигде не би требало да буде могуће да се купе нездраве намирнице, а ту спадају и сокови и енергетска пића. И мислим да ми немамо добру едукацију у школама као ни добру сарадњу родитеља са наставницима. Рецимо, када би наставници преконтролисали шта дете у току одмора конзумира од хране, могли би да контактирају родитеље и разговарају с њима“, казала је она.
НИН
