У последњој од 18 школа које су се већ одлучиле за планинарење идеју је дао ученик седмог разреда Ђорђе Адамовић. Дечак који већ неколико година планинари, предложио је да се уместо медијске писмености уведе овај спорт. Директор школе је подржао његов предлог, а већина родитеља је изабрала планинарење за своју децу. Сва је прилика да ће се број школа са овим видом експерименталне наставе повећавати, а такав тренд очекују и у Планинарском савезу.
– Помажемо школама у организацији одлазака у природу, а нас зову да ђацима држимо теоријска предавања, у присуству наставника. Није замишљено да наши водичи раде самостално са децом, већ да помогну наставницима – каже нам Зоран Контић из Планинарског савеза Србије. – Планом и програмом предвиђена су 34 часа током школске године, иако планинарство не спада у обавезне предмете.
До сад је интересовање ђака за планинарство буђено спорадичним контактима школских управа и планинара. У Планинарском савезу су уверени да ће од ове године интересовање ђака бити масовније, па припремају и уџбеник за младе планинаре „Планинарство и боравак у природи“, који ће бити прослеђен школама. С обзиром да је планинарење скуп спорт, на питање хоће ли ово бити још један удар на џеп родитеља, Контић одговара:
– Планинарство није увек скупо. Као што фудбал може да се игра и на пољанчету у патикама, тенис – у школском дворушту, тако и планинари могу да пешаче у одећи и обући коју имају, без додатне опреме. Једини трошак у лаганим турама је аутобуски превоз. Школе могу да организују туре у непосредној близини, па ни то неће бити прескупо. Деца и наставници могу, како ми кажемо, да се хране из ранца.
Истраживања показују да у школама где је у наставу укључен боравак у природи, деца показују много боље резултате од оних која нису укључена у такве активности.
– За школарце је важно да упознају природу, своју земљу и различите људе – истиче Контић. – Кроз планинарство они уче да се чувају од опасности. У природи су потребни једни другима. Људи се на тај начин зближавају, а то је за децу добро. У сусрету са изузетном природном лепотом у човеку се рађају посебна осећања. О чувању природе не вреди причати у учионици, већ на терену.
Планинарство је у Словенији и Бугарској национални спорт, а у Бугарској обавезан спортски предмет на факултетима.
– У алпским земљама хиљаде људи носи децу у специјалним носиљкама на високе планине – каже наш саговорник. – И наша држава је од 1949. до краја седамдесетих прилично улагала у планинарство. Изграђени су планинарски домови. Постојала је свест да је то корисно. Планинарење је другачије од осталих спортова. Кад човек једном почне, бави се њиме читавог живота, док млади фудбалер чим схвати да неће бити професионалац, не игра фудбал чак ни на пољанчету.
Већ пет година школе су дужне да понуде најмање три слободне наставне активности ученицима. Програми су подељени у групе за пети и шести, и за седми и осми разред. Међу слободним наставним активностима су: Вежбањем до здравља, Животне вештине и Медијска писменост, затим Домаћинство, Цртање сликање и вајање, Чувари природе, Музиком кроз живот и Сачувајмо нашу планету. За старије разреде се нуде Предузетништво, Моја животна средина, Уметност, као и Филозофија са децом. После два масовна убиства у Србији, деца могу да уче и о врлинама и вредностима.
