Ипак, преовладава схватање да се тим називом најчешће означавају организације које нагињу сатанизму и окултизму. Пословична тајновитост таквих група додатно уноси забуне, страхове, па и заблуде у погледу њиховог деловања и односа грађана према њима.
У сваком случају, познаваоци ове области кажу да је највећи број оваквих организација присутан на северу наше земље, јер је Војводина као вишенационална и мултиконфесионална заједница много отворенија средина, па самим тим више и привлачи секташке групације.
Прва сатанистичка секта у Србији под називом „Црни пламен“ своје деловање учинила је јавним 1997. године. Имала је у то време знатан број чланова у нашој земљи, а главна „филијала“ била им је у Новом Саду.
Када је пре деценију, Роберт Х. (37) заклао свог рођака у Бечеју, сведоци су тврдили да је он био следбеник „Црног пламена“. У то време, у највећем граду Војводине, процењивало се да је активно око 60 сатанистичких организација. Данас је број секти и верских заједница које нису регистроване и које нагињу окултизму и сатанизму, сматра се, барем двоструко већи.
Верски аналитичар Жељко Ињац каже да није случајно што је Војводина привлачна за секташке групе.
– Овде су протестантске секте постојале још у време Аустроугарске, а данас имају на располагању огромне финансије, врбују људе и добро су организоване – каже Ињац. – У великој мери су користили и околност да је СПЦ била пола века на удару комунизма од којег се практично још опоравља.
Ињац истиче да многи зазиру од „мисионара“ који по улицама деле брошуре, али они не представљају толику опасност колико садржаји на интернету којима неуки и незрели тинејџери лако приступају. Он упозорава да секташи сада много ефикасније и опасније делују преко друштвених мрежа, и тако лакше допиру до омладине која је ионако збуњена одрастањем у околностима урушеног система вредности.
Да је интернет потенцијални извор опасности од секти, мисли и Драгица К. (46), мајка двојице тинејџера из Новог Сада.
– Верујем да је најважније оно што ми родитељи предузимамо да научимо децу. Још док су били млађи ишли смо заједно на литургију, причамо пуно и о нашој традицији. Надам се да ће то учинити да моја деца падну у искушења и постану плен секташа – каже Драгица.
Као погранична област, Суботица и цео север Бачке одувек су били погодно тло за деловање разних секти. Претпоставља се да је на овом подручју активно више од 20 таквих групација.
Само тренутак делио је Суботичанина Н. Ј. да, не својом вољом, постане део такве организације. Према његовим речима, то се дешавало док је био у вези са једном докторком, која је, заједно са својом мајком из Београда, често говорила против православља, као „успут“ негодовала што овај човек иде пријатељима на славе и слави Божић и Вакрс.
У време ковида, под изговором да људима треба помоћ, неколико пута ме је одвела на састанке те заједнице. Касније ме је звала да им се прикључим и нудила новац ако то учиним и ако доведем још некога – сведочи наш саговорник. – Једне вечери замолила ме је да је одвезем у једно село и док сам је чекао видео сам да се спрема неки ритуал. Кадам сам питао шта је то, добио сам одговор да је то обред крштења и да сам ја следећи. Окренуо сам се, али су покушали да ме спрече да изађем, почели су да ме вређају, не знам ни сам како сам дошао до кола и стигао до града.
Овај Суботичанин испричао је ово пријатељу, потом и свештенику, а ускоро су почеле да стижу претње, па је све пријавио полицији и свом адвокату. Анализирао је шта се догодило и схватио да је све системски рађено, да дуже време није био ни свестан шта се заправо дешава и да га је само приврженост својој цркви извукла из тих „канџи“.
Невоље са сектом искусио је још један Бачванин, чији је син, иначе добар и васпитан младић са високим оценама на студијама, почео да се повлачи у себе, да избегава живот који иначе воде његови вршњаци.
– Како не живимо у истом граду, дуго нисам приметио шта се дешава, док ме његов друг није назвао и изнео своје сумње да се прикључио некој секти – отвара душу овај човек. – Сазнали смо где се окупљају и отишли у то место. Када сам га повукао напоље кренули су да ме псују и гађају, викали да га оставим, једва смо живе главе извукли.
Покушао је да разговара са сином, али он није желео пуно да прича. Водио га је касније у неке манастире, разговарали су са духовницима, па се нада да ће се син повратити.
Што се тиче Баната, ту су људи и данас под утиском покушаја убиства у селу Меленци из 2018. године, када су две сестре, које су биле познате по чудном понашању и за које се причало да имају несвакидашња „верска убеђења“, ножем напале и изболе комшије и нанеле им тешке повреде.
Од тог случаја на подручју Зрењанина није било израженијег деловања секти. Њихово постојање нико не спори, али се чини да делују опрезније него раније. У овом крају било је неких злочина, пожара и других догађаја које је чаршија везивала за деловање секти, али истраге нису могле да потврде директну везу тих догађаја са поменутим организацијама.
– Постоји низ околности и разлога зашто неко постане члан неког култа или секте и дође до тзв. преобраћења, било да је реч о осећају несклада у тренутном животном окружењу, у породици, међу пријатељима, или „игри“ и склоности да се дешавањима приписују религијска значења – истиче социолог Анкица Достанић.
Према њеним речима, феномен секти је веома сложен и разнолик, али оно што је заједничко јеста да свака предлаже свој пут, даје путоказ кроз своја учења, захтева одређен став у односу на спољашњи свет, а опет сви нуде „спасење“.
Северније од Зрењанина, у Кикинди, у последње време није било догађаја који би били повезани са ритуалима, обредима или обележјима секти. Чак ни разбацивање дрвених крстова на Железничком гробљу прошле јесени, како је утврдила полицијска истрага, није било повезано се секташким деловањем.
Што се тиче централне Србије, стиче се утисак да су секте мање видљиве и да су вероватно тежиште активности пренеле у „онлајн“ простор. На територији Параћина осим СПЦ присутне су још две регистроване цркве, које припадају протестантским верским заједницама, али их мештани свакако не сматрају секташима, тим пре што међу њима има добрих домаћина и поштованих породица. Уз то, после поплава 2014. године велика хуманитарна помоћ стигла је становницима овог града управо од верника ових цркава.
У касарни у Врању пре 31 годину 19-годишњи војник из Суботице усмртио је шесторицу другова и једног старешину и затим извршио самоубиство. Истрага је утврдила да је припадао сатанистичкој секти „Лоша вера“. После овог стравичног злочина у Врању више није било ничег сличног што би се приписало сатанистима, али пре две године уништен је иконостас у саборном храму. Црвеном бојом су биле умрљане очи светаца на 20 икона. У том тренутку сумњало се да је у питању секташки чин, али то истрага није никада доказала.
Свештеници са којима смо разговарали кажу да је тешко открити сатанисте, јер су углавном у питању мање групе, а да постоје и организације које себе називају верским, а чији рад би ваљало подробније контролисати.
Слично говоре и у Нишу, где саговорници из полицијских и црквених кругова истичу да деценијама није бележено деловање сатанистичких организација, али да је могуће да има мањих група које делују далеко од очију јавности. За неке Нишлије се сумњало да припадају организацији „Црна ружа“, али осим гласина није било никаквих потврда да је то истина.
Ни у Пожаревцу годинама није „видљива“ активност група које везују за секте. Повремено се о њима износе неке непроверене информације на друштвеним мрежама, али нема никаквих званичних информација које би поткрепиле такве тврдње.
