Изложба „Кућа које више нема” биће отворена је 26. септембра у Галерији ФЛУ, Галерији Излози и у Центру за графику ФЛУ. Комплетан стваралачки опус сликара Добрице Бисенића, прерано преминулог редовног професора Факултета ликовних уметности у Београду, нека је врста тајне београдске уметничке сцене. Своје радове приказивао је ретко и без велике помпе, али као резултат специфичне уметничке стратегије.
Најплодније сликарске године Добрице Бисенића коинцидирају са сложеним историјским околностима српског друштва последњих четрдесет година. За сликара тананих и деликатних емотивних и визуелних интересовања у таквим околностима није могло бити места у очима јавности жељне спектакла. Неуздрман таквом ситуацијом Бисенић је тражио своје исконско сликарско утемељење у дубокој посвећеничкој и стваралачкој усамљености. Он је као прави стоик, самом себи, увек постављао највише критеријуме.
Изложба „Кућа које више нема” јединствена је прилика да се тајна овог ретког цртачког и сликарског дара осветли. Цртежи из детињства, стрипови из периода адолесценције, скице са наставног предмета Вечерњи акт и још током студија награђиване слике сведоче о раном таленту који ће се касније развити у једног од најзначајнијих сликарских феномена до ретко анонимне, а аутономне појаве на нашој ликовној сцени.
Из сарадње ФЛУ и Бисенићеве супруге Елизабете Маторкић Бисенић са Народним музејом у Смедеревској Паланци на каталогизацији радова Добрице Бисенића, а уз подршку Министарства културе РС, проистекла је опсежна изложба радова који су прикупљени из збирки Галерије савремене ликовне уметности Ниш, Музеја у Смедереву, УЛУС-а, колекционара, рођака, пријатеља и колега.
Изложба је постављена у три изложбена простора Факултета ликовних уметности: Галерији ФЛУ, Галерији Излози и Центру за графику ФЛУ.
Током изложбе биће представљена и обимна монографска публикација са свим каталогизованим делима, који обухвата текстове Данијеле Пурешевић, проф. Чедомира Васића, Елизабета Маторкић Бисенић, као и репринт текстова Милете Продановића, Милице Тодоровић и Гордана Николића, уз белешке колега и студената.
„Бисенић је тежио укидању разлике између живота и уметности, што јесте једна од важних одлика и тековина авангардних и неоавангардних тенденција у уметности 20. века” о Бисенићевом раду у тексту у пратећој монографији пише Данијела Пурешевић.
Проф. у пензији Чедомир Васић се у свом тексту осврнуо на уметничке и педагошке стратегије у раду овог уметника:
„Добрицино судбинско опредељење да цртеж буде основно полазиште у сликарском и сваком другом уметничком раду проистекло је из огромне, од детињства незајажљиве потребе да црта […] С годинама та реалност је обухватала све шира подручја и постајала све личнија, интимнија чак херметичнија, откривајући све више сопствено унутрашње виђење и суштину које су спољашњи призори и сензације само покретали на цртачку акцију и увек отворене или никад завршене процесе.”
Биографију Добрице Бисенића у најкраћим цртама дала је Елизабета Маторкић Бисенић: „Сликар, професор на Факултету ликовних уметности у Београду, бавио се пчеларством, виноградарством као и сликарско-градитељским пословима[1]. Волео је зеленило и сивило, волео је годишња доба и кућу. Кућу је градио и сликао.”
Народни музеј у Смедеревској Паланци и ФЛУ увидели су потребу да у сарадњи двеју институција комплексно и свеобухватно прикажу дело Бисенића, који је међу колегама био препознат као уметник ванредног цртачког и сликарског дара, али је његов целокупан уметнички опус, остао скривен, у деловима или у целини, како на уметничкој сцени Београда, тако и у културним круговима Смедеревске Паланке, у чијој близини је живео и стварао последњих двадесетак година.
Изложба ће бити доступна јавности од 26. септембра до 18. октобра 2024. Од 5. децембра изложба ће бити постављена у Народном музеју у Смедеревској Паланци.
Добрица Бисенић (1962–2023) рођен је у селу Голобок, надомак Смедеревске Паланке. Дипломирао је на ФЛУ у Београду 1987. године, где је 1990. завршио и магистарске студије сликарства у класи професора Живојина Туринског. На истом факултету 1989. године постаје асистент и 2011. редовни професор.
Био је члан УЛУС-а од 1988, члан Савета центра за графику и визуелна истраживања Академија 2003/2007. и члан Савета галерије ДОБ-а 2004/2008. године.
Учествовао је на петнаест самосталних и већем броју групних изложби у Србији, као и у Бугарској. Добитник је више награда од којих су најзначајније.
Награда Галерије Коларчевог народног универзитета Београд (1990), Студентска Октобарска награда града Београда (1987) и Велика награда из „Фонда Бете и Ристе Вукановић” (ФЛУ, 1987).
