Biti spontano hladan i nezainteresovan za bilo šta, osim za vlastiti
kreativni sunovrat, stidljivo izvlačiti cigle iz sopstvene životne
arhitekture, no uspeti izživeti nekakav urodjeni stajling, bez patetike i
lažnog samosažaljenja, nije lako nositi na plećima, no još je teže i
neizvesnije tajiti nešto takvo duboko u sebi, a trajati, odnosno barem
pokušati to.
Spojiti poetu, novelistu, muzičara i vokalnog intepretatora
kroz vizionarstvo čoveka sklonog alkoholu i duboko ogrezlog u
duvanskom dimu, još je teži zadatak. Ali nije i nemoguće.
Tom Waits je, po meni, spoj Hemigvejske lucidnosti, Dilanovske
upornosti u sagledavanju malih stvari iz koje se izvajaju velika
dostignuća, Morisonovske opuštenosti iz koje je razvio svoj
pripovedački stil do granica nihilizma, uzgred nezanemarujući i sukobe
sa samim sobom. Pored bluz elemenata u svojoj muzici, pogotovo u
ranim karijernim izlivima emocija, nalazimo i odlične džez varijacije na
kabaretsku muziku, te fanki umetaka uz neizbežni delta bluz kome je bio
sklon, Tom Waits stvorio je sopstveni način iskazivanja doživljaja kroz
specifičan vokal.
I tako… Prodje tačno pola veka od kako je izdao jedan zanimljiv
album, možda najviše ocrtavajući tu nekakvu turobnu crtu njegovog
karaktera u najavi. Reč je albumu The Heart of Saturday Night (Srce
subotnje večeri), inače njegovom drugom albumu. Bežeći od realnosti,
više od sebe samog, Tomova naracija ispraćena klavirom, basom koji
dobuje u glavi poput tempirane bombe, te udaljene trube u daljini, stvara
jedan uspešan maštoviti prostor u kome se odvijaju svakodnevne scene
smeštene, u tadašnji, noćni život. Jednostavna barska muzika, uz čašu
viskija sa ledom, svakog samca tera u novi depresivni izazov. Ne
manjkajući mu zamračeni prostor iz koga izranja kao otužni klovn, već
delimično izradjen kao muzičar u svojim središnjim tridesetim
godinama, naslovnu numeru je uradio kao omaž Džeku Kuraku,
američkom književniku, romanopiscu i pesniku, ali i začetniku tzv. bit
generacije.
U nosećoj temi, u dane vikend odmora, nakon izvršene isplate za
nedeljno nadničenje, vozeći stari automobil, mladi čovek traži provod i
ljubav barem za to veče. Uredno odeven, ima novca i želi svoj,
svakonedeljni, lutajući provod kroz mnoge barove koje nudi veliki grad.
Sve ono što se skupljalo u mladom čoveku tokom celonedeljnog radnog
angažmana, treba se izbaciti subotom uveče, kroz duvan, alkohol itd.
Jednostavno, njemu je subota san kroz koji beži od svakodnevnice.
Potičući iz okruženja radničke klase, sam Tom peva o svim tim
pokušajima vlastitog prebega u nova, srećnija okruženja. Uz gitaru,
jasan vokal, bez naprezanja redja stihove na prijemčiv i pitak način.
Kako me podseća na Springstinovu Nebrasku, nastalu gotovo deceniju
kasnije. U tih nešto malo manje od četiri minuta ispovesti svakodnevnog
momka, krije se sve ono ružno što sam kapitalizam, kao formacija, nudi
i odgaja.
Slušajući jedan kompaktan album, ne mogu se oteti utisku razočaranosti
i promašenosti. Nesporno je da se Tom igra rečima, muzikom i
instrumentima prisutnima u istom. Ništa kod njega nije u prvom planu,
ništa nije rasvetljeno do kraja, ni stih ni muzika, ali je sve to upriličeno
na jedan udarnički način, onako sklisko, ranjivo, ali ne i površno. Jačina
njegovih reči merljiva je samo sa njegovim težačkim glasom. Predstavlja
nonšalantnog gubitnika sa skrivenim, ciničnim, osmehom na licu, no to
nije sve. On se bori sa samosažaljenjem, onako utihnuto sam i životno
nerasporedjen u okruženju i većih gubitnika no što je on.
U jedanaest sličnih tema, u trajanju od skoro 42 minuta, razvio je jedan
oskudni rivalitet sa jačima od sebe, poput duvana, alkohola i ostalih
načina sklanjanja od sive svakodnevnice. Lično raspoloženje mu je
nepromenjivo, nema radosti, na litici života on kao da ispija poslednju
čašu otrova. Realizacije njegovih snova nema, naprosto oni i ne postoje.
Turbulencija izmedju njegovih želja i o stvarenja istih ostavljena je na
barskom šanku, u zadimljenoj prostoriji ranojutarnjeg razilaženja benda
nakon poslednjih džez tonova i prvih tračaka nedeljnog sunca.
Njegov, kako neki kažu, specifičan peskovit glas, odaje smirenost, ali
udari srca su tako rasporedjeni kao da oštre misli izdubljene iz očaja, bez
snage da pokidaju sve one negativne veze prosute po jutarnjim ulicama
svih velikih gradova. To su dešavanja od pre pola veka, ali ni danas im
se ne može uzeti aktuelnost, bez obzira što su se vremenom sve subote
pretvorile u svakodnevna pustošenja alkohola po barovima i klubovima,
gde se drugačija muzika sluša, no očaj je uvek isti. Tih i pretenciozno
bolan. Iz tih razloga The Heart of Saturday Night je za mene odličan
album. Pouzdano znam da sam autor ne misli tako. Ali, da li je to uopšte
bitno za ovu malu storiju, ako preslušate isti možda i saznate koliki
može biti raspon čovečje tegobe.
Miodrag Marković
