Како за Бизнис.рс наводи порески адвокат др Миња Ђокић, увођење евиденције физичких лица врло је важно јер порез плаћају резиденти Србије на свој целокупни светски доходак, без обзира на то одакле га остварују, док нерезиденти плаћају на доходак чији је извор у Србији.
– Јако је важно разумети то да „резидент“ није исто што и држављанин, бар када је Србија у питању. Статус пореског резидента Србије може имати и све чешће имају странци. Исто тако, то што је српски држављанин привремено отишао из Србије не значи да му је престао статус пореског резидента, па Србија полаже право да му опорезује доходак који он остварује у другој држави – објашњава Миња.
Тако ће, примера ради, Пореска управа о држављанима Србије имати податак о томе какав им је брачни статус, какво им је имовинско стање, да ли поседују непокретност у Србији и слично.
– То су све критеријуми који у пореској пракси дефинишу ‘центар пословних и животних интереса’ од чега, између осталог, зависи да ли ће неко физичко лице бити третирано као резидент или нерезидент. То ће даље помоћи да се направи разлика између оних који су се (трајно) иселили из Србије, те су изгубили личне и економске везе са њом и по том основу могуће престали да буду резиденти, и оних који су напустили границе земље из других разлога, али ипак остварују приходе ван Србије, те нису престали да буду резиденти. Пореска управа ће имати податак о месту привременог боравка тих лица у иностранству, као и основ обавезног социјалног осигурања у Србији, уколико он постоји – истиче Ђокић.
Саговорник подсећа да је велики број грађана Србије у претходном периоду добио малтене идентична привремена пореска решења којима им је утврђена обавеза плаћања пореза и доприноса. Како наглашава, Пореска управа им је обавезу утврдила на основу непотпуних података које је добила највероватније од пословних банака у Србији које су Пореској управи доставиле информације о свим приливима на рачуне тих грађана, али који не реферишу на број обједињене наплате јавних прихода које генерише Пореска управа.
– Сви они су тврдили да годинама не долазе у Србију, да раде у иностранству, да су тамо осигурани, примају плату. Позивали се, углавном безуспешно, на личне и породичне прилике – да издржавају породицу, да су самохрани родитељи и слично. Ти грађани су онда морали да улазе у спор са Пореском управом и доказују свој статус (не)резидента, услове за примену како уговора о избегавању двоструког опорезивања, тако и социјалних споразума, уколико су примењиви. То је све стварало трошкове и за грађане и за Пореску управу – каже Ђокић.
Нови регистар, како наводи, има потенцијал да смањи ризик од такве врсте спорова јер ће Пореској управи, начелно, бити доступни подаци који дефинишу да ли неки грађанин (странац или држављанин) има статус пореског резидента Србије, или је реч о нерезиденту који на територији Србије остварује приходе или има опорезиву имовину као што је примера ради стан.
– Свака држава на свету такве резиденте, односно нерезиденте, жели да стави под свој ‘порески захват’. Србија по томе није другачија – додаје он.
На питање који фактори могу да утичу на кочење доношења Закона о пореском поступку и пореској администрацији са новим изменама и допунама датим у радној верзији, Ђокић каже да је то питање такозваних помораца или бродара које привлачи значајну пажњу стручне јавности, пре свега јер се тим правилима одступа од устаљених и јасних дефиниција пореских категорија.
Наиме, према општем правилу резидент Србије плаћа порез у Србији на свој целокупни светски доходак (независно одакле га остварује и на који рачун му је тај доходак уплаћен), при чему је резидентство пре свега одређено личним и животним интересима неког лица са Србијом.
– Примера ради, ако неко лице има породицу у Србији, власник је непокретности, деца му иду у школу у Србији. Због тога се, између осталог, радном верзијом измене ЗПППА уводи регистар физичких лица. Осим тога, резидент је и оно лице које има пребивалиште у Србији. Исто тако, резидент сте ако на територији Србије, непрекидно или са прекидима, боравите 183 или више дана у периоду од 12 месеци који почиње или се завршава у односној пореској години – наводи Ђокић.
Насупрот томе, како објашњава саговорник Бизнис.рс, радном верзијом измена Закона о порезу на доходак грађана уводи се посебна категорија „прихода помораца“ и предвиђа се да ако неко лице борави на броду дуже од 174 дана у календарској години – ослобођено је од плаћања пореза у Србији.
– Тако испада да „поморац“ који има личне и економске везе са Србијом, на пример ту му је породица, ожењен је или је удата у Србији, има непокретност, деца овде иду у школу, обданиште и слично, а оде да ради на броду – неће бити дужан да плати порез у Србији. С друге стране, ако би неко други ко није ‘поморац’ урадио исто – остао би резидент Србије и платио би порез у Србији на свој целокупан светски доходак. То, наравно, не значи да тај ‘поморац’ неће нигде платити порез, само значи да га Србија неће опорезовати – истиче Ђокић.
– Ипак, и поред тога, лично не разумем зашто баш тих 174 дана када је у међународној пореској пракси 183 дана доследан критеријум за резидентност по основу боравка и зашто баш само „поморци“, а не и, рецимо, дигитални номади“, наводи саговорник и додаје да се стиче утисак да се у погледу одређених категорија или делатности одступа од општих правила, при чему нема неке пореске логике за тако нешто.
– Уступак који се чини „поморцима“ нема превише пореске логике. Стиче се утисак да је реч о компромису – некој врсти друштвеног договора, будући да је у пореској пракси познато да има примера где право на опорезивање дохотка физичких лица која обављају услуге на броду припада држави матичне луке брода – закључује порески адвокат др Миња Ђокић.
