Живео је у 11. веку и био познат као испосник и пустињак. Веома је цењен због свог аскетског живота, скромности и посвећености Богу. Његов живот је обележен љубављу према природи, повученим начином живота и дубоком вером.
Према предању, Свети Прохор је већи део свог живота провео у молитви и аскетизму у пчињским планинама, по чему је и добио име. Његов живот у потпуној пустињи и одрицању од свих световних задовољстава привукао је пажњу верника и власти.
Легенда каже да је имао визију у којој му је Бог открио долазак цара Романа Четвртог Диогена, којем је предсказао крунисање за цара. Касније, цар Роман је из захвалности подигао манастир Светог Прохора у близини места где је светац живео и где му се и данас чува тело.
Молитва
Верници се Светом Прохору најчешће моле за здравље, плодност, мир у породици и исцељење од тешких болести. Верује се да боравак у његовом манастиру и молитва светитељу доносе утеху и мир онима који се суочавају са животним недаћама. Постоје и народни обичаји да се тог дана избегавају тешки послови као знак поштовања.
Манастир Светог Прохора Пчињског, смештен у Србији на граници с Македонијом, постао је место ходочашћа. На дан посвећен светитељу, 1. новембра по старом, односно 18. октобра по новом календару, верници посећују манастир да би се молили и тражили исцељење. У народу се сматра да светитељ помаже оболелима, посебно онима који пате од различитих менталних болести, као и женама које желе да затрудне. Сматра се да Свети Прохор има моћ да штити домове и породице, а обичај је да верници остављају скромне дарове и пале свеће у манастиру.
Манастир Светог Прохора Пчињског је кроз векове био и духовно средиште, али и место окупљања и заштите током тешких времена. Своје поштовање Светом Прохору исказују православни хришћани и он се убраја у великане српске цркве, чувајући сећање на чуда и предања која су се кроз векове преносила у народу.
