Одавно се не чудимо оном епитету, да смо “нације старих”. Штавише, према речима поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић, спадамо међу најстарије народе у Европи, али и свету. У ту групацију нас је квалификовала просечна старост наше нације – 43,85 година. Ако се узме у обзир да је у бројним општинама, посебно у југоисточној Србији, статистика још гора, јасно је да нам демографска слика није нимало сјајна. Такође ни то што старији од 65 година тренутно чине 22 одсто популације у Србији, а међу њима је и четири процента грађана са 85 и више година – не иде нам на руку.
Неке су процене да ће до 2040. сваки четврти становник бити припадник трећег доба.
Ипак, без обзира шта бројке говориле и колико биле обесхрабрујуће, то не сме утицати на емпатију и брижност.
– Те бројке не би требало да створе негативну слику о старијима, негујући стереотип да су скупи и да их је много, већ да буду апел за прилагођавање домаћих система социјалне и здравствене заштите – тврди Јанковић за “Дневник”.
Жена која у јавности врло често скреће пажњу на положај старих особа је председница Управног одбора удружења “Амитy” Надежда Сатарић. – Немали број старијих особа суочава се са бројним изазовима, а један од њих је слаб материјални положај – истиче она.
Апел на опште подизање бриге о људима “трећег доба” упућују и из Црвеног крста Србије.
– Морамо да радимо на повећању броја услуга геронтодомаћица, али и да формални неговатељи који брину о нашим родитељима имају боље услове за рад, већу плату, да имају психосоцијалну подршку – каже Наташа Тодоровић, стручна сарадница ове организације.
Како она истиче, кључна у свему томе је и породица, односно неформални неговатељи, којима треба пружити подршку путем едукација како би умели да квалитетно испуњавају ову обавезу, а у исто време воде рачуна и о себи.
Велики проблем код нас представља и то што већина старих има врло ниска месечна примања.
– Примера ради, за јули 2024. године, ниже пензије од 25.000 динара примило је више од 450.000 пензионера, док праг ризика од сиромаштва из 2022. године износи 26.509 динара. Ван пензијског система је још 130.000 особа старих 65 и више година, од којих су највећи број старије жене, које живе ван великих градских средина, а неке од њих и у дубоком сиромаштву – скреће пажњу Сатарићева.
Можда и најтужније у читавој причи је што се једноставно речено, због економских миграција и борбе за егзистенцију, распадају традиционалне мреже за подршку – од породичних до комшијских. То практично значи да старим људима нема ко да помогне и о њима да се брине.
Сатарић упозорава: “Сиромаштво је директан пут у деградацију здравља, социјалну изолованост, болест, депресију и таворење на маргини, а уз то се повећавају подложност дискриминацији и насиље над старима!”.
Зато она позива Владу Републике Србије да преиспита своје тренутне политике како би се обезбедио минимум материјалне сигурности.
На крају, Наташа Тодоровић подсећа да је старење становништва свачија брига и тиче се не само садашњости него и будућности, јер у једном тренутку нећемо имати довољно руку које ће нас неговати, те истиче да су потребе за услугама геронтодомаћица много веће од понуде.
Питање положаја људи “трећег доба” је питање свих нас и захтева један озбиљан системски другачији приступ на неким вишим нивоима. Док не дође то побољшања са те стране, оно што свако од нас може је да пружи руку и осмех бакама и декама. То бар не кошта ништа а понекад злата вреди.
еспресо
