Српска православна црква 16. новембра обележава Ђурђиц – Обновљење храма Светог великомученика Георгија. У питању је једна од најчешћих слава српских породица и градска слава Новог Сада и Бора.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње. Једном 16. новембра као празник преноса моштију светитеља, Ђурђиц, и други пут 6. маја када се обележава дан његове смрти, Ђурђевдан.
Ко је био свети Георгије
Светог Георгија црква помиње као великомученика и борца за хришћанство. Свети Георгије, који је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године.
Проповедао је новозаветну веру и, по предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе, пише РТС.
На православним иконама и средњовековним фрескама, Свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу, крстастим мачем убија аждају, која је симбол паганске вере. На иконама за празник, представља се у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
Ђурђиц – Обновљење храма Светог великомученика Георгија
“Овога дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова”, наводи се на сајту СПЦ.
Обичаји који прате Ђурђиц
Иако Ђурђиц није црвено слово, веома је важан и поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови. Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце како се верује у надору у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године.
Дани од Ђурђица до Светога Мрате (24. новембра) називају се Мратинци или “вучији дани” јер је свети Мрата заштитник вукова. У време Мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.
Такође, верује се да се у овим данима може “показати” каква ће зима бити.Ако су Мратинци магловити, зима ће бити променљива, ако је ведро, зима ће бити љута.Према народном веровању зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом. Сам Ђурђиц неме посебне обичаје и у Србији се прославља исто као и све друге крсне славе. Непокретни је празник – уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна храна.
мондо.рс
