Српска православна црква и њени верници обележавају празник преноса моштију Светог Георгија, у народу познат као Ђурђиц.
Свети Георгије, који је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавио да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године.
Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
На православним иконама и средњовековним фрескама Свети Ђорђе је представљен како, јашући на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају, која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
У православним манастирима Свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.
Свети Георгије је веома поштован у српском народу и слави се два пута годишње – 16. новембра као празник преноса моштију светитеља – Ђурђиц, и 6. маја, када се обележава дан његове смрти – Ђурђевдан.
У Западној Србији и Херцеговини постоји обичај клања црног петла или пилета, и то у тишини, како би се домаћини заштитили од напада вукова. Обичаји су настали због тога што се од Ђурђица па до празника Светог Мрате 24. новембра називају Вучји дани (Мратинци), а Свети Мрата је познат као заштитник вукова.
На овај дан кажу да не ваља ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе године!
Иако данас није црвено слово, не ваља да се раде тешки послови и ручни радови.