Пајсије је био игуман манастира Трнава код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојицу су као хришћане Турци набили на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године.
Свети пророк Данило
Према Књизи о Данилу, овај светитељ је као дете заједно са још три младића одведен у ропство у Вавилон где су му наденули име Балтазар. Ипак, Данило није заборавио своје јеврејске корене и културни идентитет.
У Вавилону, Данило је постао познат по тумачењу снова и успео је да постане једна од најзначајнијих личности у тамошњем краљевству.
Ипак, због своје вере овај пророк је био прогањан унутар своје нове домовине. Његова три пријатеља су бачена у ужарену пећ због одбијања да се поклоне вавилонском краљу Набукодоносору као богу, али су на чудесан начин спашени. И Данило је био бачен у лавовску пећину из истих разлога, али је и он чудом спашен, након чега је краљ, према предању, издао декрет о поштовању „Даниловог бога“. Ово је умногоме утицало на коначно проглашење краја јеврејског ропства у Вавилону – 536. године п.н.е.
Православни хришћани прослављају Данила као свеца и пророка. Са друге стране, јудаизам сматра Књигу о Данилу саставним делом јеврејског закона, али не признаје Данила за пророка.
У Србији се некада веровало да је овај дан добар за гатање, прорицање и гледање будућности. У неким крајевима старији људи и данас знају да ноћас треба гледати у небо и тражити звезде. Ако их има, наредна година ће бити родна. Ако је облачно и тмурно, чека нас сушна година.
Постоји веровање да на празник Светог пророка Данила треба деци обући нешто ново од одеће, па макар то биле и чарапице. То је успомена на три младића која су са светитељем одведена у ропство, али су свеједно поживела и имала добар живот.
Житије светог Авакума
Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви ђакон Авакум. Задивљени његовом лепотом и младошћу, Турци су пошто пото, разним молбама и претњама, хтели да га потурче и оставе у животу. На сва обећања и наваљивања Турака, презревши свој земаљски живот и сва блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, који га је невидљиво крепио и као свом војнику давао му снагу.
Када све понуде осташе безуспешне, Турци изведоше ђакона Авакума из Куле Небојше, давши му да понесе колац на који ће бити набијен. Ђакон је носио колац храбро и весело, по предању је целим путем, од Небојше до места погубљења, из гласа певао: “Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати, Бог је сведок и његова правда.”
За ђаконом Авакумом је ишла и његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци. По народном песнику, син јој је одговорио: “Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал’не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадоват’ сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде“.
По легенди, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће га погубити, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: “умиру ли Турци некад?” Када су му потврдно одговорили, он је додао: “Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!” Чувши ово, заповедник Београда Сулејман-паша је џелату наредио да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик ђакон Авакум, усправљен је на истом месту где је десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву “На исход душе”, и по свршетку исте изговорио последње речи: “Готов сам, чин’те Турци своје”!
Десет година касније, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио готово исте речи: “Чин’те Турци што је вама драго”, па је тако Калемегдан заиста постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувениву победу и задобили венац славе од Господа свога, да се вечно радују у царству његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов.
телеграф.рс
