Ona i on, nikada se nisu ni poljubili, onako pravo, ovozemaljski
strastveno. Izmedju njih je uvek bila neka strašna sila, oko njih neka
nepoznata magla stvorena otkucajima srca. Spartanski ju je uvek štitio
od bola, a ona, poput Amazonke, zbog njega bi kidala sve. Oklop koji je
on goloruk držao ispred i oko nje, ništa manje nije bio no njen krhki dah
rečitosti kada bi ga uzimala u zaštitu. Kada sam ih vidjao odvojeno, bili
su uvek nekako mali, nebitni i beznačajni. Kada su bili jedno uz drugo,
veću erupciju vulkana nisam video, bili su vatra jača od bola i života,
toliko opasni u svom divljenju da su im granice straha bile nepoznate. A
opet…
Najteže je čoveku da se oslobodi sebe samog u duši, da prelomi,
da precrta, da napusti sve ono što u grlu ga steže, prostije rečeno, da on
bude taj koji će uhvatiti život za gušu, da pokuša da pobedi vlastite
strahove. No, ljudsko biće nije ni leptir ni cvet, ali ni prostirka za tudje
noge, za čizme tudjinca, ali i svog eliminatora. Shvatite ovo kako vam
volja, ali ako zagrebete po vlastitim mislima, onako krvnički, da zaboli
do suza, razumećete.
Sledećeg meseca, biće tačno pola veka od kada se na ovim
prostorima pojavila jedna od najboljih akustičarskih gramofonskih
ploča, grupe S Vremena Na Vreme, pod istim nazivom. Bio je to njihov
debi album, koji i posle toliko proteklog vremena ima u sebi te iskonske
živosti, to ogledalo duše koju su oni, kao na dlan, iznedrili iz sebe sama.
Jedanaest numera prozborilo je kroz tonove gitare i vokala Asima
Sarvana i Ljube Ninkovića, potpomognuto Miomirom i Vojislavom
Djukićem. Kao gosti tu su još bili Robert Nemeček na bas gitari i Nikola
Jager za bubnjevima. Album je snimljen za RTV Ljubljanu, a producent je
bio Ivo Umek.
Album otvara nežno prosuta Biblijska Tema. Izuzetno snažan
tekst, duboko emotivan i nošen jakom porukom. Životni krug se zatvara
na lirski način, sve reke na kraju svoga putovanja ulivaju se u more, ono
je izvor života i tako u krug, a samo misao čoveka vodi ka vlastitom
izvoru. U numeri Ko, optiraju samo vokal i akustična gitara, kratak, no
sadržajan tekst. Ipak, da li se ćutnjom osvaja svet, kako veli autor istog,
upitno je. Svejedno, odličan solo na gitari, zatvara numeru. Sledeći song
Traži Mene je nežno razvejana numera, kao da stiže iz nekih
predjašnjih, dalekih, vremena. Praznina, oči i bistre suze klize u daljinu
dok slušate gitaru i izlive klasičnih tonova iz nje. U numeri Utočište
treba samo da se opustite i zamislite buru kako diže talase koji udaraju
u hridi. Luka, prozor koji gleda na more i mladost koja odlazi zajedno sa
sećanjima u smiraj dana. Temu za Šargiju ste sigurno čuli, a da niste ni
primetili o kojem izvodjaču se radi. Sjajan instrumental, vesela, brza i
kratka numera. Inače, Šargija je muzički trzalački instrument, dugačkog
vrata do metra, zastupljen u muzici balkanskih naroda. Dalek Sprema Se
Put je numera koja zatvara prvu stranu gramofonske ploče. U odnosu
na druge numere, izdvaja je kompleksnost muzike, odnosno tu je
električna gitara, bas i bubnjevi. Tekst govori o vidjanju dvoje ljubavnika
s vremena na vreme, bez obaveza, bez prave ljubavi, više je reč o
nekakvom jesenjem odnosu dvoje mladih i ništa više.
Drugu stranu albuma otvara numera Nada. Instrumentalna
numera sa vokalom, ali bez teksta. Razgovor dve akustične gitare,
izmedju kojih lebdi ljudski glas upotpunjen udaraljkama. Interesantan
song, može se reći bluz na balkanski izvorni način. Song traje preko pet
minuta. Mnogo sitnih muzičkih detalja gradi melodiju. O Glumcu i
Narodu je kratka, dvominutna, vesela pesmica koja govori o glumcu
koga narod voli samo na sceni, čim sidje sa iste on je niko i ništa,
odnosno sam glumac vredi manje od svog glumačkog kostima. I onda
dolazi najlepša tema na albumu, Sunčana Strana Ulice. Prava, ali prava
akustična morska muzika. Ako ste ikada, u suton bili na morskoj plaži, u
nekakvom malenom mestašcetu na Jadranu, onda, i da nikada niste čuli
pomenutu numeru, a što je gotovo nemoguće, znaćete o kakvom se
dubokom utisku radi. Klasičan prizor sedamdesetih godina prošlog
stoleća u bilo kom mestu na moru. Prolaznost vremena je tu, ali nekako
sve to ide sporo, tiho i nadasve bezbrižno, a okolo se čuju mandoline.
Sledeća numera koja prati niz na gramofonskoj ploči je Ostavljam Sve I
Idem. Reč je četvorominutnoj baladi koja zbori o traženju puta mladog
čoveka i želje da na istom pronadje mir. Ponovo su uključeni električna
gitara, bas, bubnjevi, a sada čak i klavijature. U stvari, sama numera je
uradjena u nekakvom klasičnom stilu srediom sedamdesetih godina.
Album zatvara fantastična Tema Classica. Muzički izuzetno
izgradjena, viševokalna i snažno tekstualno ovekovečena numera koja
se i danas može povremeno čuti. Rasvirana i raspevana numera koja
sniva o ljubavi, onoj pravoj i jedinstvenoj. Klavir i biblioteka , mnoštvo
lica i lik voljene žene, redjaju slike kroz vreme. Nije lako ni opisati takvu
nežnost, morate je čuti, ali i doživeti. No, kada se zatvore vrata sobe,
ničega više nema, sem samoće i tuge. Lirika gitare i tihog vokala svuda
ostavlja trag. Samo beskraj više zna…
Inače, grupa S Vremena Na Vreme je osnovana 1972. godine, te
baš i u skladu sa svojim imenom, okupljali su se s vremena na vreme.
Oni su i ovih godina bili aktivni tu i tamo, ali bih teško mogao podvući
neki kontinuitet u njihovom radu i stvaralaštvu. Bend je ukupno izdao
samo tri albuma i solidan broj singlica. Njihov drugi album iz 1979.
godine pod naslovom Paviljon, posebno bih izdvojio iz razloga što je isti
bio baš onako poprilično rokerski, odnosno od prvog, gore opisanog
albuma, u mnogome se razlikovao.
Ne ulazim u to da li su opisani likovi s početka ove male storije
adekvatni zagovornici ljubavi koja je mogla zaiskriti i zapaliti
prostranstva oko njih i ostaviti spaljeno tlo, ali njihov pritajeni odnos je
zaista bio više onako nežno akustičarski satkan, kao da su predstavljali
jednu osobu, jedan lik, moćan i razgaljen, ali nikada nisu kliknuli na
način na koji su potajno priželjkivali i ona i on. A vreme im je izmaklo tlo
ispod nogu. Postajali su umorni od samih sebe, krhkiji i ranjiviji, sa sve
manje tragova koje su nekada ostavljali za sobom. Nisu našli svoj mir, a
imali su više prilika koje nisu iskoristili iz raznoraznih razloga, a jedan
biva kao najvažniji. A to je – nije im bilo sudjeno. Baš kao i prvi album
grupe S Vremena Na Vreme, ni ovo dvoje nikada nisu izbili u prvi plan.
Ne sumjam da grupu Svremena Na Vreme pamtite po numerama
Moj Svet, Karavan i Petak Je Popodne, njihov debi album će vam
delovati možda malo razvučeno i umirujuće, ali ima tu iskonsku
vrednost jednog vremena u kome je bend ostavio traga. Znam da će
mnogi iskusniji muzički zaljubljenici reći da je uticaj Sajmona i Garfankla
prisutan, oni od toga nikada nisu ni bežali, ali to eksperimentisanje sa
flautama, gitarama, orguljama i mandolinama, ipak je bio otisak jednog
srećnog i bezbrižnog vremena koje je, možda i najbolji akustičarski bend
sa ovih prostora, pretočio u srebrnu notu koja je lebdela pola veka. No,
to je već Plusvanperfekat iliti davno prošlo vreme.
Tekst je posvećen Ljubomiru Ninkoviću, koga molim, ako pročita
ovaj tekst, da stupi u kontakt sa mnom i potpiše mi ploču o kojoj sam
pisao. Nije me teško pronaći.
Miodrag Marković
