Спрска православна црква и њени верници славе сутра Светог Ђорђа, празник у народу познат као Ђурђевдан. Прате га бројни обичаји, а један се везује за дан пре црвеног слова.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана бере зелене граничице па њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, као и капије. А све како би година била берићетна па се каже: „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Понегде је обичај да се овакво кићење обавља на сам Ђурђевдан пре зоре, а у појединим крајевима и током дана, пред празник када се одлази у оближњу шуму и ливаду и беру разне травке.
Плету се и венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, па се и они стављају на капије и улазна врата куће. Ти венци би требало да стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана и правилно се плету овако: Једно цвеће је важно.
Неки праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама, „да би се сачували од града“.
Обичај је и да уоћи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах ставља дрен, па здравац и на крају грабеж и црвено јаје, односно чуваркућу која је остала од Васкрса, то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају овом водом:
деца – да буду здрава као дрен,
-девојке – да се момци „граб“е око њих,
-старији – да их служи здравље
-домаћин – да му кућа буде добро чувана.
На Ђурђевдан треба пожурити и у рано јутро изаћи на поља где се бере цвеће и друге травке. Ђурђевданско цвеће је: ђурђевак, млечика, маслачак и од њих треба исплести венчиће којима се ките улазна врата на дворишту и кући. Ово се чини да би година и дом били “берићетни“, па се у народу каже: “Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Ови венчићи треба да остану на вратима преко целе године, све до следећег Ђурђевдана.
