Сваке године по завршетку летњих и јесењих пољопривредних радова, попут жетве пшенице и кукуруза, на њивама у Србији остају огромне количине биљних остатака. Уместо да се ти остаци правилно обраде, многи пољопривредници их спаљују. Ова пракса, иако забрањена законом, и даље је широко распрострањена.
Како објашњава Бранислав Гулан, аналитичар који се овом темом бави већ деценијама, проблем паљења стрњике није ништа ново – о њему се говорило још пре пола века, али до данас није нађено решење. Иако су се на стручним и научним скуповима често истицале негативне последице, пракса је остала иста. Годинама уназад бројке о спаљеним површинама и штетама се понављају. Мењају се само усеви.
Разлог за ову праксу је једноставан – пољопривредници мисле да је то најлакши и најјефтинији начин да очисте њиве. Многи су и у заблуди да пепео доприноси плодности земљишта. Међутим, бројни научни докази и искуство показују управо супротно – од паљења жетвених остатака користи нема, а штета је огромна и вишеструка.
Када се пали стрњика ватра уништава корисне микроорганизме и животиње у земљишту – укључујући кишне глисте, које су кључне за стварање хумуса.
У пламену може да нестане и до три тоне хумуса по хектару. Уместо плодног слоја, остаје пепео који ветар и киша брзо односе. Плодност земљишта опада, неопходно је додатно ђубрење – што опет повећава трошкове и унос хемикалија.
“Спаљивање жетвених остатака ослобађа велике количине угљен-диоксида који је кључни гас одговоран за ефекат стаклене баште. Такво загађење директно доприноси климатским променама, што се манифестује све чешћим временским непогодама и екстремима. Једном речју – штета коју човек прави природи неминовно се враћа”, објашњава Гулан.
Закон о заштити од пожара изричито забрањује паљење жетвених остатака на отвореном. За оне који га крше предвиђене су високе казне – за физичка лица од 10.000 до 50.000 динара, а за правна лица од 300.000 до милион динара. Ако пожар доведе до угрожавања живота или имовине примењују се и одредбе Кривичног законика, што може укључивати затворску казну.
За разлику од паљења, заоравање жетвених остатака доноси вишеструке користи. Ова пракса повећава растреситост и влагу земљишта, чува хумус и обогаћује земљиште природним материјама.
Биљке у наредној сезони имају боље услове за раст, а земљиште се дугорочно обнавља. Такође, након жетве се уклањају остаци биљака, земље, прашине, каменчића и других примеса. За тај процес користе се ваздух, сито, вибрациони системи или машине са оптичким сензорима.
Активности након жетве подразумевају и смањење нивоа влаге у зрну или плоду како би се спречило кварење (плесни, ферментација). Може бити природно (сушење на сунцу) или индустријско (сушаре, топловаздушни системи).
Неке фирме баве се и сортирањем плодова, као и калибрацијом, односно прецизним разврставањем производа по величини, што је веома важно за семенску робу или извоз. Такође, процес након жетве обухвата и љуштење и чишћење спољне опне на пример код пшенице, хељде, овса.
Осим наведеног, у делатности активности након жетве предузећа се баве и сузбијањем штеточина, паковањем, транспортом, складиштењем и прерадом. Стручњаци наводе да је веома важно после жетве користити на прави начин органски отпад који може постати сточна храна или биогориво.
Према подацима бонитетне куће CompanyWall, у 2023. години је 14 фирми активно пословало у оквиру делатности – „активности после жетве“.
Пословање целокупног сектора, ако се посматрају приходи, је веома добро јер бројке расту из године у годину. У 2021. укупан приход свих фирми износио је 940.607.000 динара, да би у 2023. достигао скоро 1,5 милијарди динара, пише Biznis.rs
Ало.рс
