Самопоуздање и задовољство сопственим изгледом обично су на врло „климавим ногама” у тинејџерском узрасту, а стручњаци упозоравају да је све више деце која пате од такозване бигорексије.
Бигорексија је психолошко стање и врста дисморфичног поремећаја услед којег особа има искривљену слику о себи која се посебно фокусира на величину мишића и физички изглед, каже терапеуткиња сертификована за поремећаје у исхрани Кара Бекер.
Дакле, другим речима, бигорексија или мишићна дисморфија је поремећај услед којег деца, нарочито дечаци тинејџерског узраста, постају опседнути тиме да имају што веће мишиће, и сматрају да им тело није довољно мишићаво, чак ни када изгледају попут бодибилдера.
„Појединци могу да имају погрешну слику о свом телу, често верујући да су мања или мање мишићава”, рекла је Ејми Гудинг, клинички психолог у Центру за опоравак од преједања у Балтимору. „Ово веровање и преокупација могу да доведу до нездравих понашања, укључујући опсесивно вежбање, и могу да доведу до промене исхране како би особа била што мршавија”.
Иако мишићну дисморфију може да има било ко, чешћа је код дечака него код девојчица, а истраживања су показала да је овај поремећај у порасту. Студија из 2019. године показује да 22 одсто адолесцената мушког пола испољава „понашања у исхрану окренута изградњи мишића”.
У покушају да буду што мишићавији, да добију на килажи често користе суплементе у исхрани, мењају исхрану, па чак користе и стероиде.
„Поремећаји у исхрани код дечака су често недовољно препознати и недовољно дијагностиковани”, рекао је Џејсон Нагата, педијатар специјализован за поремећаје у исхрани код дечака и мушкараца, који је коаутор студије.
Фактори који доприносе бигорексији
„Постоји много потенцијалних узрока и утицаја, укључујући биолошке, психолошке и социокултурне факторе који могу да допринесу развоју овог поремећаја”, рекао је Бекер за huffpost.com. „Породична историја менталних здравствених стања, посебно поремећаја повезаних са сликом о изгледу тела или анксиозношћу, може да повећа шансу за развој бигорексије. Исто тако, људи са ниским самопоштовањем, перфекционизмом или опсесивно-компулзивним тенденцијама су подложнији развоју овог поремећаја”.
Траума и вршњачко насиље су такође потенцијални фактори ризика за бигорексију.
Стручњаци су сагласни да су један од највећих фактора који доприносе порасту бигорексије – друштвене мреже.
„Млади људи не само да конзумирају изглед савршених тела из медија већ осећају притисак да производе садржај и приказују своја тела на друштвеним мрежама”, рекао је Нагата. „Мушка тела су више него икад изложена на друштвеним медијима, посебно кроз налоге инфлуенсера. Стална поређења са овим идеализованим телима могу да доведу до незадовољства телом и бигорексије”.
Шта родитељи могу да ураде
Оно што родитељи могу да ураде је да ограниче употребу друштвених мрежа, али с обзиром на то да их је немогуће потпуно елиминисати, стручњаци саветују да са децом разговарате о ономе што виде на мрежама.
„Ваше дете ће бити изложено овим сликама, зато разговарајте са њима о томе шта виде. Слушајте шта говоре, како тумаче оно што виде, уверите се да разумеју стварност која стоји иза онога што гледају и да не ‘купују’ слику”, саветује Трунзо.
Он такође саветује да више наглашавате неке друге, људске вредности, као важније од физичког изгледа – љубазност, креативност, смисао за хумор…
Обратите пажњу на коментаре о свом телу у присуству деце, као и на став према вежбању и исхрани. Водите рачуна и о порукама које деца добијају кроз своје активности на мрежама и у слободно време. Такође, разговарајте са децом о томе да је сасвим природно и нормално да људи имају различита тела и облике тела.
Ако родитељи верују да је дете можда мета задиркивања због свог изгледа, требало би да предузму нешто, кажу стручњаци.
„Рана интервенција и лечење су од виталног значаја за заустављање прогресије мишићне дисморфије”, каже Гудинг. „Ако родитељи препознају понашање које може изазвати забринутост код детета, требало би да разговарају са својим дететом о процесу размишљања који је везан за његово понашање током вежбања”.
Симптоми мишићне дисморфије
Нагата саветује родитеље да обрате пажњу ако њихово дете развије преокупацију или опсесију тежином, храном, вежбањем или изгледом на начин који „погоршава њихов квалитет живота и нарушава њихово друштвено, школско или свакодневно функционисање”.
„На пример, неки дечаци проводе све своје будне сате вежбајући и осећају се кривим ако нису у теретани”, рекао је. „Можда више не једу са својим породицама или пријатељима бриге око своје исхране и дијете”.
Уколико приметите ове знаке код свог детета, најбоље је да потражите стручну помоћ.
БОНУС ВИДЕО:
