УЧЕНИЦИ средњих школа који примају породичну пензију у обавези су да Фонду за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО) најкасније до 25. септембра доставе потврде о школовању како би им се пензија несметано исплаћивала.
Студенти који су корисници породичне пензије су у обавези да ову потврду доставе надлежним филијалама Фонда ПИО до 25. окробра.
С обзиром да се у неким високошколским установама упис школске године врши у новембру, у том случају неопходно је да студенти доставе потврде о школовању чим упишу нову школску годину.
У ПИО фонду наглашавају да уколико потврде не буду достављене до предвиђених рокова, исплата пензија се привремено обуставља и биће настављена након достављања потврде, односно студентима који потврде доставе у новембру, октобарска и новембарска пензија биће исплаћена у децембру.
Према одредбама Закона о ПИО, дете стиче право на породичну пензију и она му припада до навршених 15 година живота, а након тога ово право остварује ако је на школовању.
Право на пензију детету припада до краја школовања, а најкасније до навршених 20 година живота ако похађа средњу школу, односно 26 година живота ако студира.
Осим података о идентитету детета и установи која је издаје, потврда треба да садржи и податке о томе на коју школску годину се односи, као и о статусу ученика, односно студента у тој школској години.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАШТО се КУЦА У ДРВО?
У овом тексту вам доносимо одговор на питање “ Зашто се куца у дрво?“ Готово да нема особе на Балкану, али и шире, која бар једном није …
када спомене нешто лепо или добро што јој се догодило одмах куцнула у дрво.
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
ПОЛИЦИЈСКА АКЦИЈА У СМЕДЕРЕВУ Ухапшени због утаје пореза и фалсификовања службених исправa
