Бивши ректор Универзитета у Крагујевцу, редовни професор на Факултету инжењерских наука, оснивач и професор на смеру “Спорт, здравље и биоинжењеринг” и директор Фонда за науку проф. др Ненад Филиповић поново је, четврту годину заредом, рангиран међу два одсто најистакнутијих научника света на Станфорд листи. Ове године први пут је рангиран и у критеријуму – каријерна листа.
Листа коју сваке године објављује Универзитет Станфорд сматра се једном од најрелевантнијих глобалних ранг-листа и заснива се на свеобухватној анализи научног утицаја истраживача, а овогодишње издање анализира резултате постигнуте током 2024. године. Листа обухвата податке више од осам милиона научника из целог света и користи ригорозне критеријуме за рангирање. Научници су класификовани у 22 научне области и 174 подобласти, док је листа сачињена на основу библиометријских података из базе Скопус.
Методологија рангирања заснована је на већем броју критеријума међу којима су најзначајнији број самосталних научних радова, број радова у којима је научник први аутор, број цитата тих радова, Х-индекс. У обзир се узима, такође, број предавања по позиву и бројни други фактори. Научници су рангирани, не по областима, него по скали од 1 до 10, при чему 100.000 научника чини један одсто. Значи од 10 милиона научника, овај Универзитет рангира првих 200.000 научника и то је два одсто о којима се говори. Ови параметри заједно дају јасну слику о томе колико је рад појединог научника допринео развоју науке и како је препознат у глобалној академској заједници.
Професор др. Ненад Филиповић нашао се на овој листи 2022. године и ово признање показује да његов истраживачки рад има изузетно висок утицај и ван граница Србије. Резултати тих истраживања цитирани су широм света што га сврстава међу водеће светске ауторе у областима примењене механике, биоинжењеринга и информационих технологија, а богат научни опус обухвата више од 200 радова у међународним часописима, пет монографија и преко 40 поглавља у књигама.
“Јако је велики успех што сам се нашао на Станфордовој листи, имајући у виду да је оштра конкуренција и да сам ја инжењер. Инжењерима је теже да се ту пласирају, јер је чињеница да су медицинари и основне науке биологија, хемија, физика популарнији, имају такозване ‘импацт’ факторе, и радови су им много читанији”, рекао је професор Филиповић.
Међутим, осим научног рада, проф. др Ненад Филиповић и директор Фонда за науку Србије и активно ради на јачању домаћих капацитета и подстицању младих истраживача да стварају резултате који ће имати међународни одјек, као и оснивач и професор на студијском програму „Спорт, здравље и биоинжењериг“ на Универзитету у Крагујевцу, о чему је наш портал први известио. Према његовим речима, овај смер настао је као одговор на потребу тржишта за стручњацима који разумеју спортску аналитику, биоинжењеринг и спортску медицину.
„Класични факултети спорта више не одговарају у потпуности изазовима модерног спорта. Данас су врхунски спортисти анализирани до најситнијих детаља – мери се замор мишића, брзина трчања, психолошко стање, и све то уз помоћ савремених уређаја, сензора и софтвера. Потребни су људи који знају како да све то тумаче и примене“, рекао је Филиповић.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАШТО се КУЦА У ДРВО?
У овом тексту вам доносимо одговор на питање “ Зашто се куца у дрво?“ Готово да нема особе на Балкану, али и шире, која бар једном није …
када спомене нешто лепо или добро што јој се догодило одмах куцнула у дрво.
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
СТАРТУЈЕ ДРУГА МУШКА ЛИГА-ЕВО КАКАВ РАСПОРЕД ИМАЈУ КОШАРКАШИ ПАЛАНАЧКЕ МЛАДОСТИ
