Србија је до августа 2025. године пратила 56 од укупно 93 релевантна индикатора одрживог развоја у области животне средине, што представља повећање од 64,7 одсто у односу на 2022. годину, саопштио је Републички завод за статистику (РЗС) поводом објављивања своје најновије тематске публикације из ове области.
До напретка је, како наводе из РЗС, дошло захваљујући међуинституционалној сарадњи, тематским радионицама и међународној подршци, а резултати представљају важан корак напред у обезбеђивању података за одрживи развој, посебно у областима као што су чиста вода и санитација, заштита биодиверзитета и одговорна потрошња и производња, пише Танјуг.
Публикација из серије Напредак у праћењу индикатора одрживог развоја у области животне средине у Србији, издање за 2025. годину представља кључне налазе о напретку Србије у праћењу 93 индикатора у области животне средине које је идентификовао Програм Уједињених нација за животну средину (УНЕП), одражавајући значајан напредак у доступности података, институционалној сарадњи и даљем усклађивању са Агендом 2030. Републички завод за статистику је публикацију припремио уз подршку УНЕП-а и Канцеларије сталног координатора Уједињених нација у Србији (УНРЦО).
БОНУС ВИДЕО:
ЗНАТЕ ЛИ ЗАШТО КУЦАМО У ДРВО ПРОТИВ УРОКА
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
